Počelo je sa Cecinim koncertom. Od popodneva na Rakinoj livadi kod Ušća skupljao se na Vidovdan silan narod. Oni koji su zlurado očekivali nekakav polusvet ostali su razočarani. Obični mladi ljudi, ne samo iz Srbije, jednostavna bina bez suvišnih detalja – kao na rok koncertu – bend i Ceca. Fokus pažnje preko 100.000 ljudi na koncertu koji više nema folk atribute: harmoniku je zamenila hard rok gitara. Moram priznati da je Ceca značajno popravila nastup i svela komunikaciju na razmenu harizme i neverovatne energije koju publika usmerava ka njoj. Prenos na Pinku je pokazao ono što moram priznati – Ceca je i dalje najveća regionalna pop zvezda. Sorry.
Na drugom Pinkovom kanalu tekao je simultani prenos još jednog pop koncerta. Besplatan rođendanski koncert u Novom Sadu održao je CeeLo Green a povod je 13 godina EXIT-a. Tamo je bilo 30.000 ljudi i ma kako ovo što ću reći nekom zvuči blasfemično – verujem da se značajan deo posetilaca poklapa sa Cecinom publikom. Jednostavno, danas klinci slušaju pesme, da ne kažem hitove, pa verujem da im u mobilnom telefonu jedno uz drugo mogu stajati Ceca i CeeLo Green. Da li se to zove nedostatak ukusa, postmoderno brisanje granica, ili jednostavno – muzička papazjanija najbolje opisana sintagmom „sve ono što vole mladi“.
Slična paralela, samo ne iz muzičkog sveta, odigrala se tokom istorijskog vikenda.
Hrvatska je svečano ušla u EU, dok je Srbija (sad već počinju različita tumačenja) dobila datum početka pregovora, zeleno svetlo, ili paradatum (najnovija evroskeptičarska kovanica). U Zagrebu su bili svi zvaničnici iz regiona i EU (minus Angela Merkel), održana je svedena i elegantna proslava i održane su suzdržane i blago optimistične zdravice. Nije bilo prejakih reči, nerealnih očekivanja i euforije. Mnogo je zanimljivije poklapanje datuma Tompsonovog koncerta u Splitu sa proslavama ulaska u EU. Možda je Tompsom slavio nenamernu omašku sa sajta u Briselu gde se greškom pojavila čestitka novoj zemlji članici ukrašena ustaškim grbom. Greška je brzo ispravljena, ali Tompson je ipak održao koncert. Možda je koncert reakcija na Cecu, jer bilo je u Beogradu posetilaca iz Hrvatske.
Mnogo veći problem je nastao kada su kamioni posle ponoći pokušali da uđu u Hrvatsku na prelazu Batrovci/Bajakovo. Kolone su kilometarske, čeka se danima, a formalni razlog je, gle čuda, greška u softveru. Ko kad nas u pošti kad „padne sistem“. Dakle, EU je stigla na 100 km od Beograda, a mi smo još u dilemi kada ćemo i gde biti primljeni.
Ova konfuzija se u noći prijema Hrvatske videla u „Utisku nedelje“. Dok se na Markovom trgu služio pršut, paški sir, plava riba (sve me vuče svastikin but), salenjaci i domaća vina, naši političari su pokazali zavidan stepen neslaganja oko puta Srbije ka EU. Ko je zaslužan, ko je imao petlju, ko koči a ko gura, da li će biti još uslovljavanja i provera ili ulazimo kroz širom otvorena vrata. Te večeri se niko nije usudio da licitira sa dužinom naših pregovora.
Par dana kasnije, u najavi za rekonstrukciju Vlade, potpredsednik Vučić je pokušao da slikovito prikaže svoju viziju trajanja pregovora Srbije i EU.
Ako sam dobro razumeo, deca koja su rođena ovih dana, recimo na Vidovdan (recimo Vid ili Vida), pamtiće svoj rođendan po Cecinom koncertu i početku jednog procesa. Kad Vid ili Vida budu u obdaništu ili kad pođu u školu, mi ćemo biti u EU – ko danas Hrvatska. Sad, da li ja tražim previše ako želim malko preciznije vremensko određenje. Recimo, da baba i deda čuvaju decu, ili da se roditelji organizuju, pa da preskočimo jaslice. Mlađa grupa je od 3 godine, to je super, ali realno kratko je vreme. Nek izguraju do predškolskog uzrasta – to je 6 godina. Ovde smo došli na poznat teren, jer celog života sam od starijih slušao o nekom idealnom vremenu kada ću potpuno moći da uživam sa svojom decom. Znate ono, čekaj samo da prohoda, pa ćeš videti, pa čekaj da progovori, pa dok krene u obdanište, pa u školu, pa u EU – tad je dete već svoj čovek. Vučić je u izvesnoj meri potvrdio uverenje klasičnih psihoanalitičara da je psihoseksualni razvoj deteta otprilike završen sa 6 godina (čitaj polazak u školu). Dete je dakle otac čoveka. Ja bih samo da dodam kako ništa nisam slušao te starije i pametnije i uživao sam u svakom bogovetnom danu sa svojom decom. Nadam se da će tako biti i sa Srbijom, da nam ne prođe život u čekanju.
