Ćebad od ljudske kose

Nekoliko sati pre polaska naših umetnika na otvaranje 53. bijenala u Veneciji, javljeno je da će Ministarstvo spoljnih poslova ipak platiti renoviranje Srpskog paviljona kako bi se naša umetnost dostojno predstavila na najstarijoj, najpoznatijoj i najvećoj smotri svetske savremene umetnosti. Smatra se da je ovim zadovoljen i poslednji preduslov da se ta namera i ostvari, s obzirom na to da u onaj glavni preduslov, izbor radova koji će reprezentovati srpsku scenu u Veneciji, javnost nije posumnjala. Šta će u Veneciji misliti o našoj umetnosti, moći će da se proceni tokom pet i po meseci Bijenala, od 6. juna do 22. novembra.

Tema ovogodišnjeg Bijenala je „Making worlds“ – „Stvarati svetove“. Umetnički direktor Bijenala, švedski kustos Danijel Birnbaum, smatra da se „geografija sveta umetnosti rapidno širi sa novim centrima kao sto su Kina, Indija, Bliski istok… pa je zato pokušao da napravi „izložbu svega toga“ objasnivši da polazna tačka njegove koncepcije leži u činjenici da je umetničko delo mnogo više od umetničkog objekta – ono je, pre svega, vizija sveta, način na koji se svet pravi, ili, pak, „viđenje sveta koji nastaje“.

ULOGA UMETNOSTI: Srbiju će na Venecijanskom bijenalu predstavljati Zoran Todorović sa radom Toplina i Katarina Zdjelar sa video radom Ali ako mi oduzmeš glas, šta će mi ostati. Zoran Todorović (1965, asistent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu) imao je ovog marta retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine na kojoj je njegov rad načinjen od pihtija od ljudskih otpadaka ostalih posle estetskih hirurških intervencija mogao i da se proba: Venecija će sada videti njegovu ćebad izrađenu od ljudske kose. Katarina Zdjelar (1979, živi u Roterdamu, nedavno izlagala rad izabran za Veneciju u Salonu muzeja savremene umetnosti) pomoću četiri video rada istražuje šta se dešava sa subjektivnošću pri učenju i komunikaciji na stranom jeziku.

Todorović i Zdjelarova su izabrani po drugačijoj proceduri od prethodnih učesnika Bijenala. Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i pomoćnik ministra kulture, postavljen za komesara i kustosa izložbe Srbije, kaže u razgovoru za „Vreme“ da je ranije komesar samostalno odlučivao, pa je od toga koga će država imenovati za komesara zavisio izbor odnosno prezentacija Srbije. Sad to radi stručno telo, pet članova Stručnog saveta – Branislav Dimitrijević, Zoran Erić, Milica Petronijević, Milica Tomić, Stevan Vuković. „Odlučili smo da predstavnike biramo na osnovu konkursa na koji smo pozvali pet umetnika i pet kustosa, i stimulisali smo ih malim honorarom“, kaže Dimitrijević i objašnjava da je dosadašnja procedura izbora promenjena donekle i zahvaljujući lošem iskustvu sa prošlogodišnjim Bijenalom arhitekture: država je odredila komesara koji nimalo nije bio stručan – „bilo je to očigledno političko imenovanje“, kaže. „Ove godine komesar je od sekundarne važnosti, samo sprovodi predviđenu proceduru izbora i rukovodi realizacijom projekta.“

Članovi Saveta, koji su radove Todorovića i Zdjelarove izabrali jednoglasno, procenili su da oba rada, kako se kaže u obrazloženju, „daju izuzetan doprinos u odnosu na samu temu 53. bijenala Stvarati svetove, i svaki na svoj način ne samo da reprezentuje savremenu epohu, već su i oblici stvaranja svetova.“ Takođe, oba rada predstavljaju dva jednako relevantna viđenja uloge savremene umetnosti te tako postaju „oblik društvenosti i odraz aktuelnih stvaralačkih, političkih i kulturnih procesa i potencijala. Prilikom izbora vodilo se računa o odnosu lokalnog i internacionalnog konteksta kao i specifičnom kontekstu Bijenala i paviljona Srbije u njegovom okviru, kao i o interaktivnosti sa internacionalnom publikom i značajem za međunarodnu stručnu javnost.“

TONE LJUDSKE KOSE: Radovi Zorana Todorovića i Katarine Zdjelar nisu birani, kaže dalje Dimitrijević, s idejom da naša prezentacija deluje harmonično, da jedan projekat bude sličan drugom, naprotiv. „Ta dva projekta su po umetničkoj filozofiji vrlo suprotstavljena, ali im je zajednička ideja procesa nastanka rada – ni jednom ni drugom nije bitan završni rezultat već proces koji je doveo do tog rezultata. U njima je učestvovalo mnogo ljudi, a produkt realizacije nije samo sam artefakt već su to i proces i dokumentacija o procesu nastanka rada.“ Konkretno, Toplina Zorana Todorovića nastajala je nekoliko meseci, u realizaciji je učestvovalo oko 400 ljudi, obavljeno je oko 200.000 šišanja na 240 mesta (frizerski saloni po Srbiji, zatvori, starački domovi), prikupljeno je oko dve tone ljudske kose, u fabrici „Tatko“ u Prokuplju izrađeno je 1080 komada ćebadi od kose u dve dimenzije ukupne površine 1200 kvadratnih metara. Branislav Dimitrijević kaže da je bilo tehnološki komplikovano izvesti da se ćebe od ljudske kose ne raspadne. „U Veneciji će biti izložne velike bale tih ćebića, posetioci će moći da ih uzimaju, pa i da ih kupe. Tabu je oblačiti se u ljudsku kosu, pa je odatle i sam njegov rad neka vrsta tabua. To ćebe od ljudske kose niti je umetnički objekat niti je upotrebni predmet, negde je između. Ljudi neće znati šta mu je namena, moći će da ga kupe, ali neće znati da li da ga stave na pod ili na zid, da li da ga koriste ili da im bude umetnički predmet. Na monitorima će se videti proces nastanka Todorovićevog rada: šišanje kose, pakovanje kose, čišćenje, prebacivanje u fabriku, izrada ćebadi. Sve to biće u ambijentu video radova Katarine Zdjelar. Njena četiri video rada Ali ako mi oduzmeš glas, šta će mi ostati nastala su između 2006. i 2008. godine, snimana su u nekoliko zemalja, i u njihovom nastanku je takođe učestvovalo mnogo ljudi. Jedan od njih, nastao pre tri godine, bavi se pokušajima Katarinine japanske drugarice da pravilno izgovori njeno prezime, sledeći govori o tehnikama odstranjivanja akcenta iz stranog jezika koji se uči, a za video rad rađen u Tirani Katarina Zdjelar je pozvala ljude da dođu u studio i da kažu u kameru sve ruske reči kojih se sećaju, pošto je ruski jezik za njih simbol stare ideologije. Znači, oba rada se tiču savremenog društva: Zoranov rad šišanjem kao znakom disciplinovanja i reciklažom ljudskog tela opisuje poziciju zatvorenog društva i odgovara fatalizmu ovdašnjih ljudi, a Katarinin rad se bavi mogućnošću promene, i napretkom koji se postiže radom na sebi. Biti fatalista i pesimista je u ovoj zemlji logična stvar, kao i imati nadu u promenu nabolje“, objašnjava Dimitrijević.

Članovi Saveta će radove koje su izabrali prvi put videti zajedno u Veneciji, pa će tada i proveriti svoje uverenje da će Srpski paviljon „postati prostor dijaloga između dva umetnička projekta“. Neposredno pred odlazak umetnika u Veneciju potvrđeno je i da su dva ćebeta Zorana Todorovića već prodata. Anonimni vlasnik kolekcije „Muzej u senci“ iz Beograda, istoričar umetnosti i kolekcionar, otkupio je jedno veće i jedno manje ćebe od kose za svoju zbirku.

Zoran Todorović, umetnik:Izazivanje nelagode

„VREME„: Vi ćete se predstaviti u Veneciji Toplinom, ćebadima od ljudske kose, a Katarina Zdjelar video radom o jeziku. Savet koji vas je izabrao očekuje dijalog između vaša dva rada baš zbog njihovih različitosti. Da li je to moguće?

ZORAN TODOROVIĆ: To je ideja Saveta, i meni je teško da je komentarišem. Znam Katarinu, i mislim da taj susret nije nemoguć u tom prostoru, ali – videćemo.

Jedna od mogućih poruka Topline je i da delovi čovekovog tela mogu biti roba, upotrebni predmet.

To je najočiglednija poenta. Ali problem je složeniji: čitav univerzum funkcioniše na taj način. Meni je bilo zanimljivo da napravim neku vrstu igre, problema, ili nelagode s tim u vezi.

Zar ste namerno hteli da izazovete efekat nelagode?

Da. Bez te nelagode moj rad ne bi funkcionisao. Videću kako će ga ljudi čitati, već sam čuo neke zanimljive komentare. Ima puno ljudi koji kosu doživljavaju kao fetiš pa imaju drugačiju percepciju o ovome što sam napravio. Uradio sam nešto što je s jedne strane organizovano na tehnobirokratski način, organizovao sam nekakve rutine, tehnološke procedure, procedure svakodnevice, i sklopio rad koji pravi izvesne aluzije koje mogu biti nelagoda ali i ne moraju.

Jedna od posebnosti vašeg rada, kao i rada Katarine Zdjelar, jeste proces njegovog nastanka.

Zato ga i možete razumeti kao veliki performans u kome učestvuje mnogo ljudi, od njegovog nastanka pa do kraja – mada ne znam šta bi bio kraj mog rada, možda njegovo trajanje.

Zar kraj nije kupovina ćebadi?

Ne. I kad ga neko kupi, pa bilo kao fetiš ili kao utilitarni predmet, priča tog rada se nastavlja.

Čim je javljeno da vaš rad ide u Veneciju, javio se Nikola Džafo sa optužbom da ste mu uzeli ideju.

Postoji disciplina koja se bavi biotehnologijama u umetnosti, disciplina u kojoj se koristi ljudski, organski materijal. Takvih radova ima na festivalima širom planete. Međutim, nisam video da je neko to uradio kao ja, da je rad stavio u društveni kontekst. Ja sam izveo tehnobirokratsku proceduru, izazvao istorijske aluzije i ponudio sve to u vidu predmeta na prodaju. Videćemo da li će i kakvu priču pokrenuti.

Katarina Zdjelar, umetnica: Avantura istraživanja

„VREME„: Tema vašeg video rada Ali ako mi oduzmeš glas, šta će mi ostati je jezik kao vid komunikacije. Živite u Roterdamu, dakle među ljudima čiji jezik je vama stran. Da li u vašem radu ima autobiografskog?

KATARINA ZDJELAR: Radovi nisu autobiografski, ali su informisani mojim znanjem i iskustvom. Mi svi razvijemo interes za određene stvari zbog nekog razloga, ponekad samo želimo da razumemo nešto i bavimo se time.

Tema vašeg rada je životna, i možda ima i terapijsko dejstvo. Da li vam je to bila namera?

Radovi u različitim izlagačkim kontekstima i zemljama dobijaju određeno dodatno značenje, ili se regeneriše lokacija rada. Iako su radovi napravljeni u Engleskoj, Holandiji, Turskoj, Albaniji i drugim zemljama, oni kod nas otvaraju problematiku i politiku jezika, na primer: konstrukciju srpsko-hrvatskog jezika, tiču se manjina, bave se marginom…

Vaš rad ima elemente sociološkog istraživanja. Kakav je rezultat?

Za razliku od naučno-istrazivačkog rada, umetnici prvenstveno postavljaju drugačija pitanja i kreću u istraživanje koje možda nikada neće potvrditi ili opovrgnuti određenu tezu. To bi verovatno bila i razlika između umetničke i sociološke metode koja diktira i sam produkt istraživačkog rada. Sama avantura koje istraživanje nosi ponekada postaje i krajnji rezultat.

JEZIK, KOMUNIKACIJA: Iz video rada Katarine Zdjelar