Buzdovan i meko srce

Iako je srpski strip nakon Drugog svetskog rata doživeo priličnu ekspanziju, naročito ako uzmemo u obzir broj autora i raznolikost žanrova, postojalo je svega par primera strip kreacija koje su dosegle masovnu popularnost i prepoznatljivost. Najtiražniji i najviše reprodukovan na proizvodima namenjenim masovnoj upotrebi (zahvaljujući naporima izdavačke kuće „Dečje novine“) jeste strip o Mirku i Slavku, na osnovu kojeg je snimljen i dugometražni film. Drugi primer bio bi Dikan, strip koji je crtao Lazo Sredanović. Dikan je izlazio na stranicama „Politikinog zabavnika“, tokom godina kada je ovaj list bio na vrhuncu i štampan u tiražima od nekoliko stotina hiljada primeraka. Oba stripa, Mirko i Slavko s jedne i Dikan s druge strane, dosegli su nivo pop fenomena tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, ali se njihova slava produžava sve do danas. Makar u smislu da je veliki broj ljudi u ovoj zemlji sposoban da likove iz ovih stripova prepozna kao pop ikone. U današnje vreme, kada masovna proizvodnja stripa više nije tako raširena kao pre nekoliko decenija, popularni stripovi iz prošlosti su predmet nostalgije, ali, takođe, uživaju i status fenomena popularne kulture, i kao takvi spadaju u nacionalno nasleđe vredno izučavanja. Stoga je pojava prvog toma sabranih stripova o Dikanu od značaja za ovu sredinu.

Ako se vratimo usporedbi između stripa o Mirku i Slavku i stripa o Dikanu, između njih postoji i jedna značajna razlika. Strip o malim partizanima izlazio je u sveskama i posedovao vrlo jednostavan siže, čak i nakon čitanja jedne jedine epizode mogli ste da steknete sliku o sadržajima svih ostalih – Mirko i Slavko uvek iznova uspevaju da pruže otpor okupatorskoj armiji (ovaj crno-beli okvir karakterističan je, uostalom, za avanturistički strip uopšte). Dikan je, međutim, bio strip o dvojici Slovena koji (kao izvidnica, pred kasniju seobu) lutaju prostorima Balkana, u VI veku, dok su u kasnijim epizodama likovi bili transponovani i u daleku prošlost, kao i u buduće vreme. Strip je objavljivan u nastavcima, po jedna tabla u svakom broju „Politikinog zabavnika“. To znači da, sem ukoliko niste uredno čuvali i slagali brojeve ovog lista, zapravo niste mogli da ponovo iščitavate strip o Dikanu. Čak i istinski ljubitelji stripa, možda većina njih, koji su u svojoj svesti sačuvali sliku o dobrodušnom staroslovenskom snagatoru sa buzdovanom u ruci i njegovom stricu Vukoju, verovatno pamte tek deliće originalnih priča. To se naročito odnosi na rane storije, koje su se nedavno pojavile sabrane u knjizi Dikan u izdanju beogradskog „Everest Media“. Bogato opremljena monografija posvećena je epizodama objavljenim 1969–1971. godine, kada je potpisnik ovog teksta imao između šest i osam godina. Bilo je to neobično zanimljivo psiho-putovanje, čitati strip nakon toliko godina, raspoznajući detalje (ponekad periferne), čak i delove teksta koji su bili prepoznati nekim delićem svesti.

STAROSLOVENSKA DEMOKRATIJA: Pojava stripa o Dikanu je zapravo povezana sa reformom lista „Politikin zabavnik“, koji je do 1968. godine izlazio na novinskom formatu i hartiji. Počev od janura iste godine, časopis se pojavio u magazinskom formatu, u kolornoj štampi i na finom papiru. Čovek koji je u najvećoj meri zaslužan za ovu promenu bio je glavni i odgovorni urednik Nikola Lekić(1925–2002). Lekić je bio zanimljiva ličnost, tokom rata je zarobljen u Italiji, a zatim se pridružio tamošnjem pokretu otpora. U posleratnom periodu bio je „Politikin“ dopisnik iz Rima, intervjuisao je Felinija, Antonionija, De Siku i druge, dolazio i odlazio iz Beograda, gde je, između ostalog, nekoliko godina bio urednik „Ilustrovane politike“. Takođe, bio je pasionirani poznavalac stripa, upućen u tadašnju evropsku strip produkciju. Radeći na „novom“ „Politikinom zabavniku“, došao je do zaključka da bi list, osim što objavljuje stripove stranih autora, trebalo da otvori prostor za jedno domaće ostvarenje sa nacionalnom tematikom, možda po uzoru na Asteriksa. Lekić je zamolio nekolicinu autora da pošalju svoju zamisao o staroslovenskom junaku, koji je radno nazvan „Bikan“. Na redakcijskom sastanku, najviše simpatija su pridobile skice na strip sceni tada potpuno nepoznatog akademskog slikara-grafičara Lazara Sredanovića. Prevodilac Krinka Vitorović je sugerisala da ime junaka bude preinačeno u Dikan, a tokom godina je promenjen čitav niz scenarista, da bi 1973. sam Nikola Lekić (u vreme kada više nije bio glavni urednik lista) krenuo da piše scenarija za, reklo bi se, „klasične“ epizode ovog stripa (ostali scenaristi bili su Ninoslav Šibalić, Milenko Maticki, Branko Đurica, Slobodan Ivkov, sam Lazo Sredanović i drugi). U svakom slučaju, strip je brzo pridobio simpatije čitateljstva, čemu su u dobroj meri doprinele izvanredne naslovne stranice „Politikinog zabavnika“ (takođe reprodukovane u knjizi), koje su najavljivale početak objavljivanja pojedinih epizoda. Dikan je prikazan kao buzdovanom naoružani snagator, markokraljevićevskog tipa, ali i kao osećajan lik. Njegov stric Vukoje – predstavljen kao mudar i promućuran – na neki način omogućava da stvari budu dovedene u ravnotežu. Tu je i Dikanov konj koji govori („Zovem se hopodromkozonijus, ali za prijatelje sam samo Zokan“). U epizodi u kojoj sreću vizantijskog učenjaka Prokopija, Dikan i Vukoje na njegovo pitanje „A kako je kod Slovena organizovana vlast“, odgovaraju pitanjem: „Šta je to vlast?“

„Ko vlada u zemlji Slovena?“

„Niko! Mi se o svemu dogovaramo. Najiskusniji i najpametniji Sloveni se skupe i dogovore o svemu što je važno.“

„Znači, Sloveni imaju demokratsko uređenje?“

„Nije baš sve tako, ponekad su dogovori veoma teški…“ (ilustrovano slikom na kojima se slovenski mudraci međusobno svađaju i prepiru). „… Ali šta ćete. Takva je demokratija.“

PAJA I JARE KOD DIKANA U GOSTIMA: Uprkos neminovnom poređenju sa Asteriksom, strip je u potpunosti odoleo epigonstvu, i bez trunčice inferiornosti može da nosi epitet originalnog. Ono što ga je takođe činilo osebujnim i sasvim „našim“ bila je pojava likova iz tadašnje jugoslovenske popularne kulture, koji su povremeno bili predstavljeni u svojim „kameo“ gostovanjima – među njima čak i Miodrag Petrović Čkalja i Pavle Vujisić (svakako pod uticajem njihovih uloga u tada aktuelnoj TV seriji „Kamiondžije“), Mića Orlović, članovi grupe Oni i one, Milivoj Jugin itd.

Inače, Dikan se pojavio u reklami (tačnije nagradnoj igri) koja promoviše kvas, bio je maskota Beogradskog maratona, pojavio se i na poštanskoj markici objavljenoj povodom sedamdesete godišnjice lista „Politikin zabavnik“. Da ne pominjemo brojne pojave na stranicama „Politikinog zabavnika“, tipa „Obucite Dikana“ (po uzoru na „Obucite Cicu“). U anketi ovog lista iz 1969. godine, studentkinja iz Beograda je izjavila: „Imam momka koji je Dikanova slika i prilika. On se zove drugačije, ali zvaću ga Dikan. Međutim, Dikan mi je mnogo naivan. Dobro, tu je stric Vukoje, ali bi Dikan možda u idućim brojevima mogao da malo očvrsne.“

Početak objavljivanja „Politikinog zabavnika“ na slovenačkom jeziku, koje je startovalo 1973. godine, označen je i pojavom ovog stripa (preimenovanog u Tilen) među slovenačkim čitateljstvom, i to objavljivanjem epizode u kojoj su Dikan i Vukoje bili preseljeni u paleolit, o čemu u knjizi svedoči slovenački strip autor Iztok Sitar: „Sećam se da smo sa školskim drugovima prepričavali Dikanove fazone i umirali od smeha, kao što je bio kasnije slučaj sa Alanom Fordom.“

Sa ove distance, rane storije stripa o Dikanu deluju vizuelno veoma zanimljivo, uprkos činjenici da se autor tek „zagrevao“ u crtanju. Što se scenarija tiče, smena nekolicine scenarista (koji pre toga nikada nisu ni imali iskustva u radu na stripu) u početku je donosila različite rezultate, od ponekad nedovoljno čitljivih priča do neočekivanih, poetskih uzleta, kao u epizodi u kojoj je Dikanova večita simpatija Vesna prikazana kako se pojavljuje obasjana aurom, priznajući da je ona zapravo nešto kao polubožanstvo, kći Vesne, boginje proleća.

U svakom slučaju, važno je da reprinti Dikanovih avantura nastave da se pojavljuju – to svakako dugujemo sebi. U nekom smislu, kao što će naredne generacije i ubuduće čitati narodne pesme o Marku Kraljeviću, kako bi bile svesne poetske imaginacije nekih davnih vremena, neće im ništa faliti ni da listaju stripovane avanture izrazitog heroja druge polovine dvadesetog veka (koji je nastavio da živi i tokom narednog stoleća), vetropirastog Dikana.

Možda nebitno za samu percepciju ovog stripa, spomenimo na kraju da je Lazo Sredanović, tek nakon penzionisanja devedesetih godina, javno govorio o tome da je na Dikanu radio u svoje slobodno vreme, kada nije bio na zadatku u Institutu za bezbednost SFRJ, gde je radio kao načelnik štamparije. Naša je sreća da se i pri Institutu za bezbednost našla jedna tako senzitivna duša, stvaralac koji je uveseljavao i inspirisao čitave generacije čitalaca.

STAROSLOVENSKI RAZGOVORI: Kadar iz stripa Dikan

PRAZNIČNI DIKAN: Čestitka za srećnu novu 1971.