Tokom ovovekovne rekonstrukcije jedine zgrade koja je nekim čudom preživela uništenje Jevrejske četvrti u starom delu Praga, kažu da je posve slučajno u njenom podzemlju pronađen splet prostorija sa alhemičarskim radionicama povezanim sa kraljevskim palatama, a u kojima su tadašnji pregaoci pokušavali da, između ostalog, naprave eliksir večite mladosti. Moglo bi se pretpostaviti da je upravo ta crtica iz stvarnosne dimenzije predstavljala idejni zametak barem u delu konteksta priče češko-slovačkog dugometražnog animiranog filma Toni, Šeli i magično svetlo (Tonda, Slávka a kouzelné svetlo) scenaristkinje Jane Smarkove i reditelja Filipa Pošivača. Pomenuti film pred ovdašnje ljubitelje i poštovaoce atipičnijeg filmskog stvaralaštva dolazi iz ponude nedavno okončanog beogradskog FEST-a, kao i sa nekoliko ranijih referentnih festivala (nagrada žirija prestižnog Festivala animiranog filma u Anesiju, u Francuskoj, nagrada za najbolji celovečernji animirani film na jednako viđenom Međunarodnom filmskom festivalu u Sitđesu, u Kataloniji). Uza sve to, evo i malo opipljivije i praktičnije faktografije – prodat je u više od šezdeset država ili teritorija.
Da pojasnimo gore iznetu pretpostavku – negde na tragu dokaza o delovanju nekadašnjih alhemičara koji su istrajno pokušavali da proniknu u tajnu beskrajnog postojanja, stanari zgrade u kojoj se zbiva priča filma nastoje da dosegnu ovih dana i godina možda jednako eluzivan/varljiv cilj – kako privići um na drugost i na drugačije, kako pobediti nedostatnosti vlastitog uma i duha, kako osloboditi vlastiti zarobljeni potencijal za usvajanje a potom i proživljavanje i širenje bliskosti sa bližnjima, pa bili oni deo neposrednog porodičnog okruženja ili slučajni akteri unutar iste stambene jedinice. Tu nastaje kopča sa pričom o već godinama unazad izrazito popularnom Muzeju alhemičara i mađioničara starog Praga; naime, zgrada u kojoj obitavaju i po kojoj se sudaraju glavni i periferniji junaci ove priče (a što jeste čest motiv iz starostavnih blago dramatičnih filmskih komedija iz bivšeg sovjetskog bloka) određena je i prisustvom enigmatičnog i,
reklo bi se, nenasilnog i načelno ne previše opasnog duha koji pak izaziva tamu, a zapravo je na braniku nečega ili nekoga iznimno značajnog, pa još i začudnog. Tu je i tajni, razbokoreni vrt u stanu domara/upravnika zgrade. To je tek deo narativne “oblande” priče ovog filma, jer se, nimalo iznenađujuće, Toni, Šeli i magično svetlo neprikriveno obraća ponajpre deci i baš mladima, nalaze Toni, dečak sa anomalijom (koža mu upadljivo svetli, a on dobar deo vremena provodi s maskom ptice na glavi), vezan (čak i povocem) za kuću i hodnike, i novopridošla stanarka, takođe malena, te ljubopitiva, maštovita i kreativna devojčica Šeli (odnosno, izvorno – Slavka), koja i sama ima posebnu moć – magičnu lampu koja oneobiči svaki kutak u koji ona pogleda ili u koji se zaputi. Već ovde se može izneti prva krupnija pohvala ovom dovoljno šarmantnom i nesvakidašnjem filmu – Toni, Šeli i magično svetlo se, naime, dobro nosi sa inherentnom didaktičnošću koja nepogrešivo prati ovako idejno sročene filmove, manje ili više oblikovanog profila. Intruzivnije (a onda i jalovije i diskutabilnije) didaktičnosti ovde u izraženijoj meri uglavnom nema, premda su idejna potka i naravoučenije koje je u stopu prati kristalno jasni – srećan kraj (ovde oličen u sveopštoj harmoniji za sve koji samo koju filmsku rolnu ranije te mogućnosti i tog potencijala nisu ni bili svesni) dospeva na dar junacima tek ako ili, malo optimističnije, kada u potpunosti zauzdaju gustu mrežu sopstvenih slabosti, što svakako jeste i dalje prisutno i efektno nasleđe takozvanih moralističkih pozorišnih komada iz evropskog srednjeg veka, a, naravno, ta je postavka i dalje u jasnoj i čvrstoj vezi sa hrišćanstvom po meri katoličke i protestantske misli.
Mada ima podosta povoda za reči hvale na njegov račun, ovaj film, ukupno uzev, ne uspeva da istupi iz senke maestralnog rada od pre nekoliko godina – naprosto besprekornog i silno emotivnog ostvarenja Moj život kao Tikvica, a analogije i usporedbe ova dva parnjaka/sličnjaka sa evropskih adresa jednostavno su neizbežne. Ne povezuje ih samo lutkarska animacija, a Toni, Šeli i magično svetlo i na tom planu pokazuje sasvim zadovoljavajuće rezultate, a ključna veza nije ni ciljna publika. Baš kao ni prilično srodan duh dve priče, te impresija da se u oba slučaja visoko na listi motivskih prioriteta nalazi upravo strah od drugosti i načini, pa bili oni i “pešački” i onovremenski, na koji se on i dalje može prevladati i pobediti.
Najposle, sličnu motivsku postavku imamo i u drastično drugačijem klasiku Čovek–slon Dejvida Linča, baš kao i u podužem nizu tinejdžerskih komedija iz mahom američkih osamdesetih godina. Stoga je Tikvicu najbolje ostaviti po strani, jer ionako nametnuti i ishitreni klinč sa remek-delima svakom drugom, potonjem delu teško da je išta dobro doneo, te je najcelishodnije i najdobronamernije Toni, Šeli i magično svetlo posmatrati kao samosvojno delo (naravno, u meri u kojoj je u kontekstu savremenog filma, sagledavano bilo u evropskim bilo čak u svetskim/planetarnim okvirima, tako nešto danas uopšte i moguće). Ovaj film Filipa Pošivača ima niz upadljivih kvaliteta, ali je u isti mah vidno opterećen i problemima sa ritmom i progresijom priče (a unutar prijatne minutaže od osamdeset minuta, skupa sa odjavnom špicom), pri čemu to nije možda i prirodna posledica upotrebe narečene lutkarske animacije. Osim toga, izvesni motivi i, kako se makar isprva čini, značajni dramski rukavci (poput magičnog svetla kojim vlada/rukuje Šeli/Slavka, a koje joj predstavlja preko potrebnu utehu, kao i oslonac naspram surovosti sveta kojim luta u pratnji svoje očito depresivne majke, ražalovane balerine nekada svetskog renomea, ili veoma potentnog motiva zamka od jastuka i pokrivača u Tonijevoj samotnjačkoj sobi na vrhu zgrade) neoprezno nestaju iz priče bez uverljivog opravdanja ili barem mikrorazrešenja unutar šire pripovedne slike i strukture. Na drugoj strani imamo ono nepobitno – ovaj film je dovoljno šaren, šarmantan, u emotivnom smislu pipav, pritajeno duhovit i benevolentan, te kao takav ipak zaslužuje znatno više pohvale nego pokude, što je, uostalom, već potcrtano u dimenziji prepoznatljivosti i recepcije na raznoraznim meridijanima.
