Brkovi Ulrike Majnhof

Posle 20 godina utihnule su fanfare Berlinala, festivalske špice za koju je muziku komponovao Per Raben, poznat po radu s Rajnerom Vernerom Fasbinderom. Per Rabenova muzika za špicu Internationale Filmfestspielom bila je rearanžirana pre dve godine, s idejom da postane večna (ili makar dugotrajnija), povodom obeležavanja pedesetogodišnjeg jubileja i preseljenja Festivala na Potsdanmer plac, ideju za koju se svesrdno zalagao i koju je, u suštini, i ostvario Moric de Hadeln koji je vodio Berlinale preko dve decenije. Diter Koslik, novi direktor, i njegovi mladi saradnici opredelili su se za projekat Živela raznorodnost – Živele razlike – Zalažimo se za promene – Menjajmo. Od zvučnih (patetičnih) fanfara odustalo se i berlinska kompanija „Das Werk Berlin“ kreirala je novu špicu s muzikom Ksavijera Naudašera i Johanesa Kenigera, koja zvuči kao istrgnuta iz instrumentalnih pasaža pesama U-2, grupe koja je podjednako vezana za Berlin i firmu „Das Werk Berlin“ i jednog od njenih korisnika Vima Vendersa.

POŠTOVANJE RAZLIČITOSTI: Svežina i novo na Berlinalu mogli su da se osete i duže od četrdeset pet sekundi – koliko traje špica – promenjena je ukupna ponuda i izgled festivala: novi dizajn kataloga i plakata, novi izdavač biltena, nova mesta za prijeme i okupljanja, konferencije za novinare su u hotelu Hajat, umesto u podrumu Berlinale Palasta. Sve je novo, sem što i dalje mirišu pare. Srećom da je tako, iako niko ne govori o tome koliko ih u stvari ima (preciznije: koliko ih je bilo uloženo u Berlinale). Lakše je ukazati na šta su pare utrošene: Berlinski festival 2002. imao je 15.685 posetilaca iz 80 zemalja, 3400 novinara pratilo je festival, izdato je 430.000 ulaznica, registrovano je 280.000 posetilaca stranice na internetu (od kojih je jedan iz Vatikana), adresirano 20.000 koverata, uručena 303 buketa cveća. Da bi prvi Berlinale Ditera Koslika bio Festival promena, pomagalo mu je 1440 saradnika.

Nije poznato koji mobilni telefon koristi Diter Koslik, ali je očigledno da se slogan kojim se Nokija nameće na tržištu može opisati kao jedna od njegovih deviza povezivati ljude: njegova kancelarija otvorena je za posetioce bez prevelikog protokola; festivalski bilten objavljivao je svakodnevno Diterizme, haiku dnevnike direktora Berlinala; na promociji Festivala u Kotbusu, koji predstavlja filmove iz zemalja nekadašnje Istočne Evrope, Diter Kolsik je potvrdio opredeljenje Berlinala da se poštuje različitost i podržao ovaj festival; promovisao je Cinemart – jedan od najbitnijih projekata „konkurentskog“ festivala u Roterdamu; s ponosom naveo filmove s programa Berlina koji su istovremeno nominovani za nagradu Oskar; najavio ambiciozan projekat Berlinale Talent Campus okrenut darovitim filmskim umetnicima, inaugurisao Nagradu za prvi film.

VENDERSOV DOMOVINSKI FILM: Ostaće tajna, bar privremeno, da li je među mnogim filmovima za koje se Berlinale nije opredelio razmatrano je 2400, prikazano oko 400) bilo remek-dela za koja programeri Berlinala nisu imali osećnje ljubavi na prvi pogled. U konkurenciji za nagrade Zlatni (Srebrni) medved Berlina svakako da je bilo dovoljno izazova i upečatljivih filmova koji će ostaviti trag o postojanju u bioskopima i kao građa za istoriju filma. Ono što se može prihvatiti kao pečat Ditera Koslika je njegovo opredeljenje da Berlinale bude otvoreno novim filmoma Toma Tikvera Raj (nemačka proizvodnja, američka distribucija), da u program uvrsti Ponedeljak ujutru (Srebrni medved Berlina za najbolju režiju i nagrada žirija FIPRESCI), francuskog nadrealiste gruzijskog porekla Otara Joselianija, Krvavu nedelju (Zlatni medved Berlina, ex aequo sa filmom Hajao Mijazakija Ćihirino putovanje) Pola Gringrasa – filigranska rekonstrukcija početaka građanskog rata u Severnoj Irskoj, Propusnicu (Žak Gamblin, Srebrni medved Berlina za najbolju ulogu i Antuan Dijamel, Srebrni medved Berlina za najbolju muziku) Bertran Tavernijea – o francusko- nemačkim preplitanjima, Osam žena (Srebrni medved Berlina glumačkom ansamblu filma: Katrin Danev, Izabel Iper, Emanuel Bear, Fani Ardran, Viržini Leduajen, Danijel Darije, Ludivil Sanjie, Firmen Rišar) Fransoa Ozona, Kiosk na stepeništu (Velika nagrada žirija, Srebrni medved Berlina), bezbudžetni film o svakodnevici istočnih delova Savezne Republike Nemačke Andreasa Dresena, Bader, neromansiranu biografiju Andreasa Badera, Kristofera Rota, Odu Kelnu, prvi „domovinski“ film Vima Vendersa.

Vim Venders je na početku karijere snimio sedam eksperimentalnih filmova koji su se bavili muzikom, među kojima i Tri američka LP–ja, po scenariju Petera Handkea, na muziku grupe Kinks. U filmu Oda Kelnu (Ode to Cologne– Ode a Cologn, što nije isto što i kolonjska voda na francuskom) snimljen na govoru iz Kelna, Venders posvećuje Volfgangu Nidekenu, vođi grope BAP, koja se na rok sceni pojavila u isto vreme kada i Rolingstouns i Kinks. Drugi plan ovog dokumentarnog filma je rafinirano zalaganje Vima Vendersa za pravo na raznorodnost, na razliku i mogućnost prepoznavanja sopstvene sredine kao autentičnog duhovnog pejzaža. Film Vima Vendersa bavi se i prvim gostovanjem Rolingstounsa u Kelnu 1968. i medijskim odjekom ovog koncerta, kada je na nemačkoj televiziji Mik Džeger predstavljen kao Mik Jager (jedan od momaka iz kraja).

Poseban znak Berlina februara 2002, možda kao posledica 11. septembra 2001, bilo je ponovno iščitavanje RAF-a i nemačke istorije od 1967. do današnjih dana kroz film Kristofera Rota Bader, kroz izložbu Sizi Pop, Brkovi Ulrike Majnhof u muzeju za modernu umetnost, Hamburger Banhof i kroz pozorišnu predstavu Freda Kelemena Problem Štamhajm na sceni Sofien Seele (Sofijina duša) u istočnom delu grada.