Po svetu su se mučili nabrajajući sve stilske i žanrovske odrednice koje idu uz Vaya Con Dios (dalje: VCD), uključujući i bar, lounge i slično, a nismo im javili da može i splav(arski). Vaistinu, mnogi ovde VCD doživljavaju kao ambijentalno-kafanski bend, još i više nego, na primer, Gipsy Kings, često i nesvesno kroz obrade uživo (cover bendovi). Ima i elitizma, koji svaku mešavinu (pastiš, melanž, kolaž…) s etno-sastojcima otpisuje u kič, ali obično ključnu razliku čini kvalitet interpretacije, ubedljivost. A toga nije nedostajalo otkad je Dani Klajn (Klein) 1986. s kontrabasistom i akustičnim gitaristom povela Gipsy-blues trio. Sa 17 je počela da nastupa, odrastajući uz plesni soul i ritam-i-bluz po klubovima rodnog Brisela, a s dvostruko više bila je spremna da odustane od karijere ako prvi singl VCD Just A Friend Of Mine (1987) ne uspe. Sreća se proširila toliko da smo i u prethodnoj Jugoslaviji licencno imali prva dva eklektična LP-izdanja VCD (Vaya Con Dios 1988, Night Owls 1990) koja su im postavila standarde – ‘3 hit-singla po albumu’, Danino (ko)autorstvo, prvenstveno stihova, i (ko)produkciju. Premijerno gostovanje VCD u beogradskom Sava centru došlo je prirodno ko šlag na tortu, pre svetske slave.
Ubrzo potom, muški su se neslavno razišli, a VCD (p)ostao one woman band i neometano nastavio uspon, s cenom da se Dani 1996. potpuno iscrpljena (do opadanja kose!) povuče i vrati tek 2004. godine, petim studijskim, slabije zapaženim albumom Promise. Od 2006. posećuje nas pravilnošću parnih godina (vidi „Vreme“ br. 829), zađe i van Beograda, a 2012. sačekala je da objavi autobiografiju, napuni 60 i krene na oproštajnu turneju, koja uz ex-YU obuhvata i Maroko, Liban, Ukrajinu, priBaltik, Poljsku, naše EUsede… Iako s vokalima uglavnom na (odličnom) engleskom, VCD su uvek bili i alternativa anglosaksonskoj dominaciji, i optimalni mix svega nedostajućeg na industrijski pop-diktiranim top-listama, a povrh toga i preteča unplugged-trenda. Elem, uz zavidnu nisku hitova ipak su izrasli u milionski-komercijalnu albumsku grupu, kao što se njihovom pevanju na drugim jezicima (romanske grupe) odazvala šira i šarenija publika, i kao što su iza tipičnog poletnog ritma VCD postali pretežno baladeri čak i u halama.
U tom znalački uravnoteženom rasponu kreće se i aktuelni program. Za One Silver Dollar slede Johnny i Heading For A Fall, da bi nakon svega pola sata glavni mikrofon preuzela prateća Marian (Marianne Aya Omac, upečatljiva kantautorka). I posle njene kratke tačke bilo je još deljenja glasovnih deonica i Daninih predaha – od povratka 2004. nastavlja uzdržano vokalno povlačenje, spretno ušuškano pratećim glasovima. Dva ženska i jedan muški radili su to i u beogradskoj Areni prošle subote, uz pouzdan mada ne preterano inventivan svirački sekstet (uklj. trubu i violinu). Vrhunac u baladi What’s A Woman? kao da još dublje urezuje trag razlaza s prvobitnim kontrabasistom Dirkom Šufsom (Dirk Schoufs, kratko posle toga smrtno predoziran, ne doživevši 30), a Just A Friend Of Mine uvodi u sedeći blok ‘starije Frajle’. Sledi Puerto Rico, zanimljiva ženska blues-varijacija Pack Your Memories, i ovde, gde tako često bolećivo pevaju o „prijateljicama noći“, neprimećena lekcija Don’t Cry For Louie, pa je Dani u staroj formi, glasom robustnim i seksi.
Smanjena dinamika dotle je ostavljala ‘plivajuće’, otvorene završetke numera s izlaznim solima električne gitare, ali su sa Lay Your Hands i Je l’aime, Je l’aime (u prevodu, Đelem đelem – podsećanje na njene ovdašnje kontakte, Oliveru Vučo/Katarinu, pa i Galiju) efektno napunili 85 minuta. Ohrabrujuća posećenost (do 10.000 ljudi, ulaznice 1.700-4.200, dosta stajaćeg prostora u parteru) opravdana je, dovoljno svinga i soula namirili su sladokusce, a na svom su bili i oni što svaku sinkopu smatraju džezom, i oni što jedva čekaju ‘aj’mosvišljap–šljap. Ovacije, bis, I Don’t Want To Know i naravno – Nah Neh Nah…
Vaya Con Dios, zbogom; funkcionalno, doviđenja. Gđa Klajn ne krije godine i bore, nadajmo se da osim s kontra-altom nema većih zdravstvenih problema. Podvukla je crtu pod turneje i VCD, ali željeni miran život ne isključuje šansone i ko zna šta još.
