foto: fonetVaya Con Dios, Kombank arena, 12. X 2013. Beograd
Po svetu su se mučili nabrajajući sve stilske i žanrovske odrednice koje idu uz Vaya Con Dios (dalje: VCD), uključujući i bar, lounge i slično, a nismo im javili da može i splav(arski). Vaistinu, mnogi ovde VCD doživljavaju kao ambijentalno-kafanski bend, još i više nego, na primer, Gipsy Kings, često i nesvesno kroz obrade uživo (cover bendovi). Ima i elitizma, koji svaku mešavinu (pastiš, melanž, kolaž…) s etno-sastojcima otpisuje u kič, ali obično ključnu razliku čini kvalitet interpretacije, ubedljivost. A toga nije nedostajalo otkad je Dani Klajn (Klein) 1986. s kontrabasistom i akustičnim gitaristom povela Gipsy-blues trio. Sa 17 je počela da nastupa, odrastajući uz plesni soul i ritam-i-bluz po klubovima rodnog Brisela, a s dvostruko više bila je spremna da odustane od karijere ako prvi singl VCD Just A Friend Of Mine (1987) ne uspe. Sreća se proširila toliko da smo i u prethodnoj Jugoslaviji licencno imali prva dva eklektična LP-izdanja VCD (Vaya Con Dios 1988, Night Owls 1990) koja su im postavila standarde – ‘3 hit-singla po albumu’, Danino (ko)autorstvo, prvenstveno stihova, i (ko)produkciju. Premijerno gostovanje VCD u beogradskom Sava centru došlo je prirodno ko šlag na tortu, pre svetske slave.
Ubrzo potom, muški su se neslavno razišli, a VCD (p)ostao one woman band i neometano nastavio uspon, s cenom da se Dani 1996. potpuno iscrpljena (do opadanja kose!) povuče i vrati tek 2004. godine, petim studijskim, slabije zapaženim albumom Promise. Od 2006. posećuje nas pravilnošću parnih godina (vidi „Vreme“ br. 829), zađe i van Beograda, a 2012. sačekala je da objavi autobiografiju, napuni 60 i krene na oproštajnu turneju, koja uz ex-YU obuhvata i Maroko, Liban, Ukrajinu, priBaltik, Poljsku, naše EUsede… Iako s vokalima uglavnom na (odličnom) engleskom, VCD su uvek bili i alternativa anglosaksonskoj dominaciji, i optimalni mix svega nedostajućeg na industrijski pop-diktiranim top-listama, a povrh toga i preteča unplugged-trenda. Elem, uz zavidnu nisku hitova ipak su izrasli u milionski-komercijalnu albumsku grupu, kao što se njihovom pevanju na drugim jezicima (romanske grupe) odazvala šira i šarenija publika, i kao što su iza tipičnog poletnog ritma VCD postali pretežno baladeri čak i u halama.
U tom znalački uravnoteženom rasponu kreće se i aktuelni program. Za One Silver Dollar slede Johnny i Heading For A Fall, da bi nakon svega pola sata glavni mikrofon preuzela prateća Marian (Marianne Aya Omac, upečatljiva kantautorka). I posle njene kratke tačke bilo je još deljenja glasovnih deonica i Daninih predaha – od povratka 2004. nastavlja uzdržano vokalno povlačenje, spretno ušuškano pratećim glasovima. Dva ženska i jedan muški radili su to i u beogradskoj Areni prošle subote, uz pouzdan mada ne preterano inventivan svirački sekstet (uklj. trubu i violinu). Vrhunac u baladi What’s A Woman? kao da još dublje urezuje trag razlaza s prvobitnim kontrabasistom Dirkom Šufsom (Dirk Schoufs, kratko posle toga smrtno predoziran, ne doživevši 30), a Just A Friend Of Mine uvodi u sedeći blok ‘starije Frajle’. Sledi Puerto Rico, zanimljiva ženska blues-varijacija Pack Your Memories, i ovde, gde tako često bolećivo pevaju o „prijateljicama noći“, neprimećena lekcija Don’t Cry For Louie, pa je Dani u staroj formi, glasom robustnim i seksi.
Smanjena dinamika dotle je ostavljala ‘plivajuće’, otvorene završetke numera s izlaznim solima električne gitare, ali su sa Lay Your Hands i Je l’aime, Je l’aime (u prevodu, Đelem đelem – podsećanje na njene ovdašnje kontakte, Oliveru Vučo/Katarinu, pa i Galiju) efektno napunili 85 minuta. Ohrabrujuća posećenost (do 10.000 ljudi, ulaznice 1.700-4.200, dosta stajaćeg prostora u parteru) opravdana je, dovoljno svinga i soula namirili su sladokusce, a na svom su bili i oni što svaku sinkopu smatraju džezom, i oni što jedva čekaju ‘aj’mosvišljap–šljap. Ovacije, bis, I Don’t Want To Know i naravno – Nah Neh Nah…
Vaya Con Dios, zbogom; funkcionalno, doviđenja. Gđa Klajn ne krije godine i bore, nadajmo se da osim s kontra-altom nema većih zdravstvenih problema. Podvukla je crtu pod turneje i VCD, ali željeni miran život ne isključuje šansone i ko zna šta još.
Među novim izdanjima kultne izdavačke kuće LOM, jedne od mnogih koje ne učestvuju na Sajmu knjiga, su i romani Hamsuna i Oksane Vasjakine koji debituju na srpskom jeziku i niz novih prevoda klasika i savremenih autora
Jovana Petronijević je iz Kulturnog centra Beograda premeštena u Teatar Vuk, na njeno mesto je postavljen Goran Čpajak, a KCB je već 16 godina u v.d. statusu
Zoran Kesić, Nataša Ninković, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Anita Mančić, Milan Marić, Nikola Kojo i drugi sa crne liste deo su Blacklist festivala koji će biti u 25 gradova Srbije
Ruke su i dalje naš najbolji alat - rekao je Vladimir Stankovski na dodeli nagrade međunarodnog konkursa na temu „Ruka“, čiji je cilj bio povratak analognoj karikaturi
Prema analizi Nezavisne kulturne scene, država je na konkursima za kulturne projekte ove godine potrošila 1.416,500 evra na sumnjive projekte. Za projekte Lazara Ristovskog i Aje Jung dala je više od 315.000 evra. A ostalima - šta preostane
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
