Da biste upoznali zemlju u kojoj živite, potrebno je da se odvojite od velikih centara. Ukoliko krenete putem Istočne Srbije, recimo do Zaječara, primetićete da ovog leta, kao i prethodnog, vlada prilična zbrka. Razlog je što se na putu Paraćin–Zaječar već beskonačno dugo popravljaju mostovi i nadvožnjaci, tako da su putnici prisiljeni da prolaz nalaze krstareći po izlokanim lokalnim putevima. Za to vreme, moguće je videti dvojicu majstora kako sizifovski popravljaju onu glavnu štraftu druma, praktično jedinu vezu Zaječara i okoline sa glavnim gradom. Beogradski pisac Vladimir Pištalo je jednom rekao da bi možda trebalo da upoznamo ta dva majstora, kako bismo shvatili zašto su baš njih tamo poslali, ali je sve to nedavno komentarisao i direktor zaječarskog muzeja, žaleći se na drastičan pad posete jednog od najznačajnih arheoloških nalazišta u zemlji – Gamzigrada tj. Romulijane. I sam sam sreo čoveka pristiglog čak iz Brazila, koji je kao duh lutao po udaljenim selima trudeći se da iznađe put do Gamzigrada. Ne postoje jasne informacije o zaobilaznoj ruti, već je sve rešeno tako što je preko starih znakova prelepljena nekakva plastična kesa, pa vi sad shvatite šta to znači. Ipak, bilo je zanimljivo saznati da se usred te pometnje nešto zbiva – a to je besplatan koncert Jelene Karleuše, u organizaciji grada Zaječara, na obali reke Timok…
Inače, treba reći da je tokom poslednjih godina Zaječar bio među srpskim gradovima koji su prednjačili u organizovanju velikih estradnih nastupa o trošku lokalne zajednice. Bilo bi dvolično posmatrati to kao izmišljotinu gradskih čelnika iz unutrašnjosti, uz državu koja je već onoliko flertovala sa estradom, dok se – gle čuda – (i samo kao jedan od primera) odvijao proces zatvaranja većine prestoničkih muzeja. Mnoge vitalne institucije životare u evropskom gradu Beogradu, dok se gostima i starosedeocima namiguje da produže do splavova.
Pa dobro, da li su za to krive zvezde naše estrade? Da li je za to kriva, recimo, Jelena Karleuša? Odgovor je, razume se, odrečan. Estradni radnici samo nastoje da prodaju svoju robu, a problem je ako neko od toga (slučajno ili namerno) kreira državni program… Na kraju svega, čovek se zapita: kakav je to način mišljenja koji nastaje u okolnostima koje živimo?
Umesto da pametuje, pisac ovih redova je odlučio da se jednostavno zaputi na koncert Jelene Karleuše na Popovu plažu u Zaječaru, pa šta bude…
DISKO RITAM: Pre svega, dolazeći na to mesto, morate da razmišljate ko čini publiku koju ćete tu sresti, turbo–folk publiku. U stvari, da li je to uopšte turbo-folk? Setio sam se „proročanstva“ koje mi je još sredinom devedesetih godina izrekao Eric Gordy, američki kulturolog koji je u to vreme sakupljao materijal za knjigu o turbo-folk muzici u Srbiji. Njegova je tvrdnja bila da će turbo-folk kao zaseban žanr nestati i da će evoluirati u pop muziku, kakva postoji svuda u svetu. To mi se tada činilo kao pravo otkrovenje, a danas shvatam da drukčije nije moglo da bude. Dolazeći na koncert, sa zvučnika je odjekivala pesma grupe Bee Gees s početka sedamdesetih, još iz vremena pre nego što će otkriti disko muziku. Sam nastup Jelene Karleuše najviše me je podsećao na disko muziku, prema kojoj sam jednako indiferentan kao i prema turbo-folku, ali poenta je svakako u toj univerzalnosti koju je srpska estrada već prigrlila. Karleuša je do pred sam početak scenskog nastupa sedela u svom luksuznom BMW vozilu, odakle se, okružena interventnom policijskom jedinicom i telohraniteljima, zaputila direktno na binu, dok ju je pogledom pratila ljubopitljiva masa. Na početku je otpevala svoj najnoviji hit, „Insomnija“, uspeo sam da zapamtim refren – „Ja više neću da spavam, jer kada spavam gluposti sanjam„. Ostatak je bio sve kako se može zamisliti kada su takvi nastupi u pitanju – dve plesačice, svetla, magle, red hitova, red obrada Bregovićevih pesama, i tako… Između numera bile su najave, osim uobičajenog zahvaljivanja poneki komentar kao „A sada jedna pesma za sve muškarce, zove se Moj dragi“, i to se produžilo tokom naredna dva sata…
Ono o čemu sam razmišljao bilo je: koliko se ta publika (koja je došla u zaista ogromnom broju, uostalom ulaz je bio džabe) razlikuje od publike koja bi došla na koncert neke internacionalne zvezde manje-više slične orijentacije, recimo Madone? Zapazio sam priličnu šarolikost ispod bine – roditelji sa dečicom, tinejdžeri, sredovečni parovi. Čak i jedna bakica, koja me je nagnala da mislim da je Karleušina publika za trunčicu raznolikija nego što je to, recimo, Madonina. Međutim, onaj koga interesuje Madona biće u prilici da njen nastup konzumira ako plati ulaznicu, dok eto ovdašnja estrada dođe nešto kao socijalna pomoć u vidu besplatne zabave… Što je još gore, deluje kao da su se svi već pomirili sa ovom besmislenom situacijom….
Nego, kad bih samo znao da li je onaj Brazilac uspeo da dođe do Gamzigrada?
