Brevijar nežnosti

Bluz dva prijatelja II

Bluz dva prijatelja piše, sastavlja i rimuje Božo Koprivica, a ime pesnika Miodraga Raičevića na koricama knjige izraz je Koprivičinog prijateljstva i, zašto ne reći, divljenja. Svaki Koprivičin zapis prati jedna Raičevićeva pesma kao odjek, kao rima, kao nastavak teksta (drugim sredstvima), osim ako zapisi nisu predgovor za pesme, što zavisi od načina na koji čitamo. A možemo knjigu čitati kako god hoćemo. Uživaćemo. Doduše, potrebno je savladati stil Bože Koprivice, taj neobični stil bez stila, potrebno je pronaći ključ za njegove rečenice koje umeju, bez najave, da poskoče, da preskoče vreme i u trenu nas, vođene asocijacijom, prebace u drugu sliku, na drugu pozornicu s novim likovima i drugačijim mizanscenom, da bi nas, nekoliko redova kasnije, vratile na mesto s kojeg smo otrgnuti. Moramo naučiti da se ta rečenica ume iz punog trka zaustaviti u mestu (kao Euzebio da Silva Fereira), a na nama je da osetimo taj trenutak korak pre nego što će se dogoditi, da ga prepoznamo kao elegantni Valerij Voronjin dok je čuvao Euzebia, kako ne bismo bili izbačeni iz igre i proleteli, kraj zaustavljene rečenice, u prazno, kako ne bismo nastavili da trčimo sami sa sobom dok je majstor s loptom već negde drugde, moramo, dakle, naučiti da ostanemo uz nju kao njena senka, uz tu rečenicu zaustavljenu u mestu. Kao u zapisu “Eduard Streljcov” (uz bluz Miodraga Raičevića To su bili dani) kada se, bez najave, scena menja u trenutku i kada iz priče o genijalnom sovjetskom fudbaleru koji je, zbog staljinističke spletke, odležao sedam godina u GULAGU, Koprivica, a s njim i svi mi, prelazi na Streljcovljeve zapise iz pakla (koje kao da je pisao Varlam Šalamov, a nije, pisao ih je fudbaler): “Ribica je volela da žvaće smolu. Nikolaj Zvizd je živeo s Ribicom, ali ju je, eto, prevario. Kada su ih izveli na rad, Nikolaj zaspa na trenutak. Ribica mu sekirom odseče glavu. Uze je za uvo, kose nije bilo, i donese je stražarima. Kaže: Uzmite, zamislite da je pobegao. Ona je sledećeg dana žvakala smolu. Ona je stalno žvakala smolu.” Mogao je, zbog ovakvih izleta, Koprivica na naslovnoj stranici knjige da potpiše, kao koautore, i Streljcova i Mihaila Lalića (zapis “Pusta zemlja”) i Acu Aleksandra Anđelkovića koji je Tosku slušao 155 puta i “prema vlastitoj urednoj evidenciji bio sa 2500 dama” (zapis “Beogradski disident”) i Predraga Matvejevića i Virhilija Pinjeru, a mogao je, bez bojazni od preterivanja, da i svoje ime napiše desetak puta jer u ovoj knjizi pronalazimo tekstove koje je objavljivao i u drugim knjigama. “Kiš šuti”, na primer. Čitalac Koprivičinih knjiga već je naišao na taj upečatljivi, strašni zapis barem dva puta do sada i na prvi pogled sve je tu, to je priča koja se (sigurni smo) već nalazi u Koprivičinoj knjizi San ulice. Pronalazimo knjigu, otvaramo je, tražimo priču, upoređujemo je i, gle čuda, to je ista priča koja nije ista, promenjena je jedna rečenica, možda i dve, promenjen je naglasak u jednom trenutku i sada ta priča koja i jeste ista i nije ista hoće nešto drugo, govori nešto drugo istim rečima, kao i zapis o Ajantu, kao i onom vrapcu što na klinici u Zagrebu rije po utrobi Mirka Kovača, a onda sleće na sto Slobodane Mašić koja obeduje “sendvič i bol”.

Duboka je nežnost zapisa-priča Bože Koprivice, upravo zato što je, neretko, gruba i strašna. Izvodi na scenu Koprivica svoju braću, onog najstarijeg koji će da ga razbesni do samouništenja, a zatim ga spase od toga besa, da bi ga, napokon, napustio jednog dana u Moskvi, zauvek. Izvodi svoje stričeve, rođake, jednog koji je, u onom ratu, sam branio poštu i jednog drugog (premda je to možda isti) koji je završio na Golom otoku i koji mu je, po povratku, prošao šakom kroz kosu. Izvodi na pozornicu svoje prijatelje iz detinjstva, izvodi slavne pisce, pesnike i slikare, košarkaše (naročitu Mirzu Delibašića) i pevače (naročito Davorina Popovića), priča o svima njima nežne i grube i strašne i divne priče (“Zauvek će me biti stid od rana i ožiljaka grada Sarajeva”, zapisuje). Ako može, upliće u te priče svoje iskustvo, svoje prijateljstvo s tim ljudima, a ako ne (jer nije upoznao Garinču, na primer), onda priča priče drugih koje su, u međuvremenu, postale njegove. I možda upravo zahvaljujući toj nežnosti i toj grubosti, priča Božo Koprivica najviše o fudbalu i fudbalerima, i to na takav način da bi onaj ko o fudbalu ne zna ništa poželeo da igra tu igru ili je makar gleda, a naročito bi poželeo da upozna sve te ljude, fudbalere, koji su kod Koprivice nešto poput božanstava ili su makar tik ispod njih: ni bogovi ni ljudi, i bogovi i ljudi. (Samo još Sinan Gudžević, na ovome jeziku, ume ovako da piše o fudbalu, a odmah su tu, iza njih, iza Koprivice i Gudževića, Miljenko Jergović i Gorčin Stojanović.) Veliki Zlatko Čajkovski, na primer, koji se pedeset sedme godine pojavljuje u rodnom gradu B. Koprivice. Dok šeta po gradu u sandalama s debelim đonovima, klinci ga prepoznnju i drsko izazivaju. Čajkovski prihvata izazov i to tako što će igrati sam protiv četvorice. Tu, na gradskom trgu, postavljaju kamenje umesto stativa, a Čajkovski, piše B. K., igra svom snagom, leti po terenu u svojim sandalama koje se raspadaju, tuče klince sa 7:5, a potom prebacuje raspadnute sandale preko ramena i, bosonog, ulazi u legendu (kao Dok Holidej). Tu je i Garinča, naravno, nesretni, glupi, genijalni brazilski fudbaler koji je, kažu znalci, imao samo jedan dribling, svi su znali za taj dribling, posebno odbrambeni igrači, ali niko Garinču nije mogao da čuva. Božo će nam Koprivica objasniti i zbog čega.

Mnogo je likova u ovoj knjizi, mnogo imena. Među onima koje ćemo prepoznati ima i onih koji danas ne bi mogli da se približe Koprivici, niti bi se Koprivica približavao njima, jer su u međuvremenu prešli na drugu, onu tmastu stranu života, tamo gde pisac nikada nije boravio, niti će boraviti. To su oni koje ne bole rane Sarajeva, ako već oni sami nisu nanosili te rane. Ali i oni su tu, nije ih izbrisao Koprivica s mape svojih sećanja i iz svoga jezika. Jer ovo su ipak kratki zapisi o nežnosti, zapisi s nežnošću. Možda se jedino Borhes, koji nije voleo fudbal i smatrao ga je ružnom igrom, nije dobro proveo u zapisu “Nesanica” (“sve su ovo Borhesove tlapnje”), ali se neće libiti Koprivica da navede Borhesov antifudbalski komentar kada je Argentina 1978. godine postala svetski prvak: “Kažu da smo pobedili Holandiju, ali sumnjam da smo pobedili Rembranta i Spinozu”. Jer, Koprivica živi i sanja na mestu gde se dodiruju i razilaze fudbal i književnost. Kod njega fudbal je književnost, a književnost, ona najveća, igra slična fudbalu. Zapravo, dovoljno je samo: igra.

Gde je, međutim, u svemu ovome Miodrag Mijo Raičević, izvanredan pesnik ovoga jezika koji, sasvim je sigurno, nije još pročitan? A i kako bi se u ovoj tmurnoj i tmastoj sredini čitao jedan pesnik koji i o smrti ume pisati s vedrinom i humorom (a ne s cmizdravom uzvišenošću), koji ne haje za tribalne vođe i tribalne osećaje, koji zna da svaka pesma izvire iz jedinstvenog izvora (iako jezik pripada svima), pesnik koji svaku žilicu svoga bića (a kako drugačije?) propušta kroz mrežu jezika, pa šta bude. Rečeno je da su Raičevićeve pesme odjek Koprivičinih zapisa, ali je možda i obrnuto, možda su Koprivičini zapisi komentari Raičevićevih pesama. Kako god, svaka priča ima svoju pesmu, ta pesma izvire iz priče (kao organski njen deo), ali istovremeno deluje i kao prelaz, kao stanka do idućeg zapisa i novog događaja. Ako ovakve knjige i ima na našem jeziku, potpisnik ovih redova ne može je se setiti.

Za kraj, evo pet završnih stihova pesme Miodraga Raičevića Round Midnight:

A ja, kao što pretpostavljate, pijan bejah,
A pijan čova ples’ti može jedino sam.
Dakle, tuča! Pa, kud koji mili moji!
Ljubav je (skoro uvek) pišanje uz vetar.
Uostalom, pitajte vetar. On o tome sve zna.