Postoje u domaćoj kulturi i pop-kulturi pojave i ličnosti koje veličinom prevazilaze okvire dobrog i lošeg i pred kojima kritika – gubi moć. To su oni čiji nam se rad može sviđati ili ne, ali su toliki da svaka kritika, pa makar bila i konstruktivna, unapred deluje kao napad razljućenog pekinezera. Od Lepe Brene u šou-biznisu i, uopšte, na jugoslovenskoj estradi, teško da ima veće. Uprkos pričama i ocenama da je nekad bila najveća, a da su danas druga vremena, koncertima u Beogradskoj areni dokazala je da je ona i dalje onakva kakva je bila, najveća, samo su se vremena smanjivala.
Osim što su potvrdili Brenin status neprikosnovene na estradi, nastupi u Areni bili su svojevrsna retrospektiva tridesetogodišnje karijere, kako njenih najsjajnijih delova tako – odlukom da neke pesme ne budu izvedene – i momenata kada se činilo da je sa tom karijerom gotovo. Tročasovna svirka praćena impresivnim nastupom, kostimima i koreografijama, bila je mnogo više od samo još jednog skupog šoua. Naprotiv, ovaj nastup bio je krcat simbolikom. Rediteljska odluka da Brena na koncert stigne helikopterom, mnogo je više od toga. Jer kako bi drugačije Brena mogla da stigne? Zlobnici će reći – kao Milošević. Pogrešno, gospodo, vreme je pokazalo ko je veći i važniji. Milošević je dolazio kao Brena, a ne Brena kao Milošević. Sve haljine koje je na koncertu nosila, a ukupno se četiri puta presvlačila, simbolizuju po jedan segment ne samo karijere već i stilova koji se u njenim pesmama pojavljuju. Rediteljska rešenja, a koncert su režirala tri reditelja (Gorčin Stojanović, Dejan Milićević i Darko Kamarit), u pojedinim momentima bila su suptilne posvete ne samo Breninoj karijeri već i nekim drugim stvarima. Na primer, kad Brena zapeva Silvaninu (to jest Tominu) „Noćas mi srce pati“, na stubovima koji okružuju scenu projektuje se karo-dezen, nalik crvenom kanafast platnu. Mlađima u publici nije bilo jasno o čemu se radi, ali ostali su odmah shvatili da je reč o neobičnoj, dirljivoj posveti celoj jednoj kulturi, kafanskoj kulturi, čiji su poslednji mohikanci bili upravo Silvana Armenulić i Toma Zdravković. Brena, pojava iznikla između ostalog i na toj tradiciji domaćeg folka, dostojan je čuvar te kulture, iako zapravo kafanska pevačica nikada nije bila. Iako je folk-muziku upravo ona preselila na stadione, nema ničeg narodnjačkijeg i narodnijeg od nje.
KAP VESELJA: Pažljivom posmatraču koncerata u Areni je očigledno zašto je Brena i dan-danas, kada tek sporadično izda pokoji album i kada su joj ambicije znatno manje i drugačije nego kada je bila na vrhuncu karijere – i dalje broj jedan. Zato što cela Arena pada u trans kada počne „Jugoslovenka“, iako je dobar deo posetilaca rođen baš u vreme umiranja te zemlje. Zato što je Brenin povik u refrenu „Ja sam Jugoslovenka“ i dan-danas, u njenom slučaju, gola istina, što potvrđuje trogodišnja turneja po SFRJ koja je prethodila koncertima u Areni, a to potvrđuje i grupa od desetak mladih na koje je u holu Arene naletela ekipa „Vremena“ i koji su se među sobom domunđavali na čistom albanskom. Zato što dok ide „Jugoslovenka“, na video-bimu ide spot za pesmu, u kom se vide trobojke sa petokrakama i zato što to kod Brene može, tek tako, kao da je vreme stalo. A tako je nešto moguće, jer je Lepa Brena iznad i van svih ideologija – čista radost i veselje, život, onaj njegov deo koji volimo da potcenimo, a po prirodi ostaje neukaljan ideološkim predznacima, drugim rečima, zabava kao takva, rečima Gustava Krkleca „kap čistoga života“.
Brena je velika i zato što nastupom i kostimom može da aludira i na Lejdi Gagu i na Silvanu Armenulić i na Oliveru Katarinu, i da joj sve podjednako leži. A uspeva joj i ono što je možda najteže, da aludira i na samu sebe iz različitih faza karijere. A kad neko može da objedini u sebi i Gagu, Silvanu, Oliveru Katarinu i Brenu, onda je jasno: jugoslovenska pop-kultura – to je Brena.
Međutim, ono po čemu je apsolutno jedinstvena i u čemu leži tajna njene veličine i trajanja, otkrilo se pred sam kraj koncerta, u bloku takozvanih „šumadijskih pesama“ („Mile voli disko“, „Čačak“, „Duge noge“ itd.). Kada počne „Dama iz Londona“, naizgled tek još jedan razigrani pesmuljak, a u stvari pesma-program, čijim se pažljivim čitanjem razotkriva ceo koncept lika Lepe Brene koji Fahreta Živojinović igra već trideset godina, otkriva se ključ Breninog uspeha. Najveća je jer je jedina sposobna za autoironiju. Izvođenje „Dame iz Londona“ rediteljski je rešeno kao kabare. Uz ansambl Pozorišta na Terazijama, ogroman broj izvođača na sceni, u jednom trenutku pojavljuje se glumac, krupan momak, obučen u crnu čarlston haljinu, sa crnom trakom i plavom perikom na glavi. On Breni otima mikrofon, gura je sa scene i nastavlja da peva umesto nje. Onima koji se sećaju, a takvih u publici nije bilo malo, sve je jasno: koreografija je aluzija na Breninu pojavu sa početka karijere, u vreme kad je Minimaks u svojim emisijama puštao snimak zgrade koja se ruši, a onda drusnu Brenu kako peva „Čačak“. Upravo u tom detalju leži tajna Breninog uspeha: Breni se nije moguće podsmevati, jer svaki deo svoje karijere, od početka do danas, nosi kao medalju i gura ga ispred sebe, sa dozom zdravog humora i spremnošću da se odmakne od same sebe. Ozbiljna karijera se, očigledno, pravi ozbiljnim radom i ne preterano ozbiljnim shvatanjem samog sebe. Zato je Brena jedna i zato nema naslednicu.
