Svako ko iz neposrednog iskustva – a ne tek iz priče starijih – pamti onaj istorijski prizor sa Poljuda, kada igrači Hajduka i Crvene zvezde teške muške suze liju zbog prerane smrti druga Tita (a tercira im ceo stadion), verovatno će se složiti da se složena istorija odnosa „Mi vs. Tito“ (pri čemu se ono „mi“ može odnositi i na SFRJ kao celinu, i na svaki od njenih etničko-republičko-pokrajinskih konstitutivnih elemenata), može, ne mnogo pojednostavljeno, podeliti u tri glavne faze: 1. Titovo doba (koje će zahvatiti i nekoliko godina nakon njegove smrti) u kojem je on za znatnu većinu podanika Car i Bog, Faraon i brižni Otac, autoritarna ali i autoritativna, i zapravo prilično omiljena figura; 2. negatorska faza, u kojoj intimni i bliski Tito odjednom postaje hladni i daleki Broz, i otkriva se kako je zapravo bio zakleti srbožder, kroatofob, tamničar Slovenaca u balkanskom karakazanu etc.; 3. nostalgijska faza koja počinje negde sa odmicanjem krvavih i kokuznih devedesetih, kada zidovi naših gradova, od Vardara pa do Triglava, odjednom obznanjuju revolucionarna otkrića da je „bravar bio bolji“ i da „dok je bilo Tita, bilo je i šita“.
Kad čovek malo bolje razmisli, ni u jednoj od ove tri faze – te bezbroj podfaza, međufaza i vremensko-prostornih „varijacija na temu“ – nije se radilo toliko o „stvarnom“ Titu i o razumno realnoj proceni proverljivih dometa jednog političara unutar konteksta u kojem je delovao, koliko se radilo o našem pogledu na Tita, pri čemu nam je i on sam više služio kao nekakav medijum za posredovanje i projektovanje naših želja i strahova. I kada ga se obogotvoravalo i dodvoravalo mu se, i kada ga se pljuvalo na različite i neretko međusobno isključujuće načine (samo je njemu, recimo, moglo poći za rukom da i srpskim i hrvatskim nacionalistima bude kriv za sve, ovima potonjima utoliko više što je i sam bio kakav-takav Hrvat), i kada se od njega re-konstruisala nekakva već mitska figura Dobrog Oca koji nas je napustio ucveljene, i od tada lutamo svetom kao neutešna siročad, u svim je tim fazama, dakle, Tito ostajao veoma važnim delom naše vizije o sebi. A onda i o njemu, neizbežno, pošto se ovakav ili onakav odnos prema njemu postojano održavao kao važan deo našeg samorazumevanja, zasnivanja našeg svetonazornog identiteta; njegovih ljutih protivnika, dakle, ništa manje nego njegovih prostodušnih (ili pak ne) adoranata.
Ljubljanski kulturolog Mitja Velikonja, kojeg je srpska publika upoznala pre neku godinu kroz prevod njegove vrlo zanimljive studije Evroza, posvećene „kritici novog evrocentrizma“ u pre svega slovenačkom „predevrointegracijskom“ kontekstu, u svojoj se novoj knjizi Titostalgija (prevela Branka Dimitrijević, Biblioteka XX vek, Beograd 2010), pozabavio izvorima, značenjem, manifestacijama, karakteristikama i performansama (pa, u neku ruku, i dometima i perspektivama) upravo tog koliko političkog toliko i (sup)kulturnog fenomena žala-za-Maršalom, relativno ravnomerno raspoređenog uzduž i popreko zapravo i dalje živuće SFRJ transverzale. Za potrebe ove studije Velikonja je ne samo iščitao brdo literature nego je, što je bar podjednako značajno, prokrstario širom nekadašnje Titovine, razgovarao sa mnogim ljudima različitih obrazovnih, materijalnih i ostalih mogućnosti, te izbliza proučavao artefakte i rituale titostalgije, kako one mrtvo-ozbiljne, koje bismo mogli nazvati restauratorskom (mada je to utopija), tako i one koji više naginju nekom pop i kemp osećanju sveta, a kojoj su skloniji mlađi, tj. nostalgičari nedoživljenog. A za koje je Tito neka vrsta polit-pop idola, „balkanski Če“. U tom svom „fenomenološkom“ sloju, Velikonjina knjiga obiluje zanimljivim podacima, ne tako nepoznatim do sada, ali retko ili nikako sistematizovanim.
Ipak, ono što (mi) izgleda kao mnogo važniji sloj knjige jeste autorov trud da se pronikne u samu prirodu i značenje ovog fenomena. Pre svega: šta zapravo sama titostalgija predstavlja i poručuje? Da li je ona pasivno-kontemplativni vid kvaziotpora sadašnjem postkomunističkom, „tranzicionom“, neokapitalističkom stanju stvari, te je otuda – naizgled paradoksalno – zapravo u interesu novih elita, jer umrtvljava potencijal za realnu alternativu? Ili je ipak potencijalno delatan vid otpora, kroz nekakvo „očuvanje vere“ u drugačiji i bolji, pravedniji svet, pa makar se ta vera (za sada?) manifestovala i kroz jednu pomalo bizarnu retroutopiju?
Ono što je nesumnjivo jeste fakat da sama titostalgija, kao relativno masovan fenomen, označava duboko nezadovoljstvo sadašnjošću. Nije nezanimljiva činjenica da se ona širi i u prilično stabilnoj, uspešnoj i dobrostojećoj Sloveniji, i u ratom razvaljenoj i osiromašenoj Bosni, i u podeljenoj i pauperizovanoj Makedoniji, na primer. To će reći da ljudi koje muče različiti problemi, a koji čuvaju sećanje na bar prividno istu „polaznu tačku“, pronalaze svako svoj razlog za zajedničku veru da je „bravar bio bolji“, što zapravo znači da je bilo lakše i jednostavnije živeti u Bravarovom svetu. A da li je to zaista bilo tako? Samo pitanje je, hm, u neku ruku pogrešno. Jer, Velikonja prilično ubedljivo insistira, titostalgija zapravo i nije težnja za stvarnim „povratkom Tita“, odnosno njegovog vremena i poretka, nego za (eh, utopijskom) realizacijom njegove ulepšane slike; dakle, ne za povratkom u nekadašnju stvarnost, nego za reanimacijom nekadašnjih snova. A kako i ne bi – ta, lepše se sanjalo dok je svet bio mlad… Ali, može li svet opet biti mlad? Može, ali samo u pesmi Videosexa.
