Bostanijada, brale!

U toku su kolektivni godišnji odmori. Ne radi moja omiljena ćevabdžinica, ne rade ni splavovi s ciganskom muzikom, a TV programi samo što ne okače obaveštenje – „Repriza zbog godišnjih odmora“. Ona komisija s potkomisijom nikako da se dogovori o našoj novoj državi, a novinari presreću njene članove s uperenim kamerama i mikrofonima – ali uzalud. Svi mi prilozi liče na porodiliše gde nervozni očevi presreću medicinsko osoblje i vire u salu za porođaje, ali ta naša buduća zajednica nikako da dođe na svet. BK televizija prikazala je pisamce faks u kojem nas Milošević iz Haga obaveštava da neće više da nam bude tata. Pošto je on sad na službenom putu, preporučuje komšiju Šešelja iz Batajnice, a imam utisak da mnogo zbunjuje svoje obožavatelje i partijske drugove. Pismo – ručni rad, ćirilica, uspeo sam da pročitam samo kraj gde kliče sužanj – „Do pobede!“, a zatim slede datum i potpis.

Za to vreme, šira familija igra čočeke u Guči. Tamo se među običnim svetom mogla videti masa budućih i prošlih očeva nacije koji su došli da se provedu uz trube, svadbarski kupus i mesište. Najzanimljiviju izjavu za medije dao je kanalu Yu info premijer Dragiša Pešić kojem je ovo bio debi u Guči. Premijer pod šatorom, Cigani raspalili čoček, ali ne da se čovek – profesionalac. Kaže – narod koji se ovako veseli je jedan dobar narod i ne treba da bude zabrinut za svoju budućnost.

To isto već godinama nedeljom ujutro na RTS-u govori i Žika, što ga iz zlobe zovu Žika Seljak. Čovek vodi jednu od mojih omiljenih emisija, a ona se zove – „Upoznaj Srbiju“! Ima tu i kviz, a muzička pitanja je prošle nedelje postavljala grupa Đerdan sa Mirom Vasiljević na čelu. Žene prethodnu noć pevale na bostanijadi, donele i Žiki, kažu ima pun gepek, ali štimuju u sedam ujutro k’o da su tek ustale iz kreveta. E, to je profesionalizam, brale!

U istoj emisiji vidim: dvoje se na Ilindan venčali pod gejzirom u Sijerinskoj banji. Kum direktor banje, a mladenci dobili nagradu od RTV Puste Reke. Što taj kanal ne mogu da gledam u Beogradu, oni garantovano nisu na kolektivnom godišnjem!

Što se reklama tiče, više ne znam šta je don, a šta grand, dok ne čujem pesmicu. I jedni i drugi imaju papagaje, pa su sad konkurenti nabavili jahte, pa luksuzna pakovanja – pa mu to dođe pravo srbijansko komšijsko nadmetanje. On sprat na kuću – ti odmah za njim, on otvori kiosk – ti odmah jedan do njega i tako doveka. A kad se pije kafa – onda na neutralnu teritoriju.

Drugi letnji problem su komarci. Sudeći po reklami za sredstvo koje ih rasteruje – efikasno dejstvo vidljivo je kod japanske, možda i kineske dece. Lepo se vidi u reklami bucmasto Japanče, mirno spava dok komarci beže u panici. Samo, nigde ne vidimo da l’ su ta deca došla na letnji raspust kod dede i babe u Srbiju, ili sredstvo deluje samo u Aziji.

Na kraju, još sam pod utiskom emisije „Biseri“ u kojoj je gost bio šampion u borilačkim sportovima. Dečko je objasnio šta znači teret slave u našim krajevima – kad se pročuje da si šampion. Naš narod ne veruje dok ne vidi svojim očima – i onda počinju izazovi. Ako si još, na nesreću, iz pasivnih krajeva, onda izazovi dobijaju epske dimenzije. Šta onda da uradi pravi šampion? Da se biješ i dokazuješ, ne ide jer to je kao na Divljem zapadu – postaćeš usamljeni desperado koji čeka sledeći dvoboj. Moraš pobediti sebe i izazivaču reći: „OK, jači si!“ E, to je čojstvo i junaštvo, plus diplomatija.

Najvažniji TV događaj protekle nedelje bili su prenosi Atletskog šampionata u Minhenu. Znam da većina gledalaca menja kanal kad vidi atletiku, ali potrebna su dva minuta koncentracije da se žestoko navučete. Tada provalite zašto su desetobojci najjači ljudi na planeti, a troskokašice najlepše građene žene. Plemenito nadmetanje bez trunke nasilja – atletika je, kao i umetnost, esencijalna tekovina ljudske civilizacije. Svu tu antičku lepotu permanentno su kvarili sportski komentatori RTS-a svodeći takmičenje na dosadne nizove rezultata (koje smo videli na ekranu) i doskočice dostojne vašarskog ringišpila i đilkoškog jakarenja. Na sreću, za uživanje u atletskim nadmetanjima – ton uopšte nije potreban.