Boja šlema

Naši političari su tokom letnjih meseci intenzivno počeli da koriste specifičan oblik javnog pojavljivanja – posete gradilištima. Kada se učestalost pretvorila u trend, zamislio sam se nad ovom iznenadnom potrebom i shvatio da je moguće definisati zlatna pravila TV žanra koji bi provizorno mogli nazvati – političari neimari!

Pokretne slike i kino žurnali su od 1945. praktično zavisili od snimanja posleratne obnove i izgradnje. Na prostorima gde se mnogo ratuje, velika su razaranja, pa je onda građevinarstvo deo opisa posla svih naših političara. U prvim crno-belim snimcima, osim druga Tita, niko i nije posebno zumiran, već je u centru pažnje Gradilište. Znači, hiljade vrednih, mladih ljudi, koji sa osmehom rmbače džabe, a tu i tamo imamo krupni plan raspevanog brigadira, vođe smene ili lepuškaste skojevke vodonoše. Pojedinac je tu bio nebitan, radi kolektiv, a Tito mu tu dođe kao energetski napitak na rejv partiju, enerdžajzer zbog kojeg akcijaši rade još više – „za koga, za narod, za Partiju, za Tita!“

Građevinarstvo je u SFRJ bilo i jabuka razdora među narodima i narodnostima. Svaki deo bivše zemlje je imao teoriju (praćenu rimovanom pesmicom) prema kojoj se svi drugi izgradiše na baš njegov račun i preko njegove grbače. „Zagreb radi, Beograd se gradi“ (i obratno), pa Zenica, pa Kosovo, pa Ljubljana i tako u nedogled. Ukoliko se negde nešto zidalo, bila je to posledica zavičajnog lobiranja vladajuće vrhuške, svaki sekretar je hteo fabriku ili bolnicu u rodnom kraju. Bila je to preteča političara-zadužbinara, koji bi položaj koristio za razvoj zavičaja. U izvesnom smislu, ove principe su danas preuzeli i do perfekcije doveli putem političke trgovine lokalni političari poput Palme, Bidže, Rake, ili nekada Velje Ilića. TV Studio B je u Beogradu negovao stil „male gradnje„, uređenja komšiluka, ulaza i dvorišta. Tu je političar domaćin, koji obilazi svoj atar i građevine, kontroliše majstore, pohvaljuje ili kritikuje, kao bilo ko od nas kad mu majstori dođu u kuću. U Miloševićevo vreme, to moramo priznati, TV propaganda je ovaj žanr razvila do neverovatnih razmera. Uvek je bilo puteva, zaobilaznica, kamena temeljaca i pre svega „kapitalnih projekata“ koje je neko iz vlasti obilazio i slikao se. Ono što je Žika u „Šarenici“, to je Mrka na gradilištu, apsolutni šampion žanra, TV zvezda, arhineimar, a ovaj retki dar mu je doneo uspešnu političku karijeru. Možemo reći da je drug Mrka postavio zlatna pravila koja svi ostali moraju da slede ukoliko žele da se zadrže na vlasti.

Političar na gradilište dolazi u košulji, bez kravate, po mogućnosti zavrnutih rukava. Pored njega su po pravilu vođa gradilišta (to je uvek snishodljiv tip), blago pognut, koji skreće pažnju na ovaj ili onaj detalj. Ne sme da smara, dobro je da deklamuje cifre (kolko metara, kolko kubika itd.), on je za gledaoce nevidljiv, jer ne sme da zakloni Zvezdu (cenjenog gosta). Sa druge strane je Mrka, koji odaje utisak da mu je ovo deseti autoput, stoti most, jedanaesti koridor, hiljaditi vijadukt, i ko zna koja železnica. On je nosilac akcije, zdravičar, postavljač neprijatnih pitanja i do sada uglavnom nije nosio šlem. To je nekakav znak neukrotivog karaktera, baš kao i polo majica. Umesto nekadašnjih govorancija i presecanja vrpce, danas političari više vole da govore okruženi majstorima, „iz raje“, pa su govori na sreću – kraći. Predsednik je nedavno imao gaf sa brojem mostova, jer je pokušao da govori izvan zadatih pravila i pokazao da se ne razume u mostogradnju. Tako bi se verovatno i meni cerekali, ako bih na televiziji objašnjavao kako se popravlja automobil. Ministar Ljajić je, recimo, uspeo da nametne šlemove kao bezbednosno pravilo (uvek se slikao sa šlemom), ali televizija je onda otkrila perfidan kastinski sistem na gradilištu koji je laicima vidljiv samo kroz različite boje šlemova. Tu su mravi radilice, nadzornici, šefovi i investitori, gosti i političari. Ovi snimci su odličan sirov materijal za buduće predizborne spotove, pa onda političari demantuju uvreženo shvatanje da su cvrčci koji celog leta igraju i pevaju da zabave mrave, nas birače. Oni u stvari vredno rade skupljajući sate TV materijala za buduće spotove i plaćene termine koje ćemo jednom zajedno gledati u predizbornim kampanjama, kao slike sa letovanja.