Paralelni, dijaloški senćanski dnevnici dveju kritičarki, iz Srbije i Hrvatske, sa šoukejsa Senćanskog mađarskog pozorišta
PRVI DAN: 19. 6. 2024
Nataša: Na šoukejs Senćanskog mađarskog pozorišta, drugi “Kamarafest”, stižem na poziv direktora Zotana Devaija i umetničke direktorke Kinge Mezei. Sa sobom nosim knjigu Ota Tolnaija Pesnik od svinjske masti. Idealan je saputnik na ovom putovanju, ne znam kako bih bez nje.
Putujem malim crvenim kolima s kolegom Igorom Burićem. Idemo u duboku vojvođansku arkadiju, samo naizgled mirnu. O dve stvari razmišljam u putu. Jednu sam pročitala u “Njujork tajmsu”. Dugogodišnja urednica “Voga” Grejs Kodington govori da smo u vremenu, parafraziram, kada je važno biti u pokretu, ne biti vezan ni za šta. Drugo je na tom istom tragu – naime, na kraju Sterijinog pozorja dramaturškinja Kata Đarmati (laureatkinja ovogodišnje Sterijine nagrade) govori slično, da su generacije koje dolaze vrlo pokretljive i granice posmatraju kao nešto što prosto treba preći.
Anđela: U Sentu dolazim zaobilaznim putevima preko Beograda i Novog Sada, uvijek “Lastom”. S raspoloženjem ni na nebu ni na zemlji, jer provodim vrijeme alenovski, s Amerikancima u jednoj kafeteriji na Čuburi. Polja kukuruza, miris zemlje, sve je poznato, a opet drukčije u Vojvodini. Nekome lijep, a nekome duboko uznemirujući kraj. U kojem se ništa ne događa, rijeka mirno teče, ptice prate svaki tvoj udah. Kazalište koje tu izranja iz tradicije i avangardnih tendencija, osjećaja svijeta i krajolika, nakon iskustva Subotice, znam da je drukčije. Oblikovano pažljivo, nekad i borbeno. Nije ni čudo što će prva predstava biti Hladan suton.
Nataša: Inspirisana je poezijom Janoša Siverija i stvaralaštvom slikara Jožefa Beneša (Kinga Mezei i u predstavi Živi pesak koristi sličan princip: na sceni kao inspiraciju udružuje stvaralaštvo Ota Tolnaija i Pala Petrika, dakle, opet imamo dvojac pesnik i slikar), osim toga, Beneš i Siveri su sarađivali.
Čini se kao da gledamo iz utrobe pesnika, senzibilisani na one slojeve koje živimo, ali su nam (inače) neprozirni. Rediteljski i pesnički senzibiliteti se nadopunjuju, mašta rediteljke prosto zapanji gledaoca, a krik pesnika je upućen bogu koji se povukao u suton. To je vapaj čoveka svesnog trošnosti sopstvenog tela, poezija u punom, dirljivom smislu te reči.
Anđela: Zato i čujemo glumce kako u jednom trenu izgovaraju: “Vjetar čupa drveće, moju glavu”. Na okruglom se stolu dosta raspravljalo o hermetičnosti ove predstave. No, prema mojem sudu, tu treba zaboraviti sadržaj, sve je osjećaj. On je uzburkan, mračan, šiljat poput fantastične scenografije, sav u detaljima. Oblikovanju svjetla, igri sjene, satovima i palim narančama. Svega je tu previše, i Amerike, Andaluzije, interreferencijalnosti, boja, plavih, crvenih i crnih. Ne mogu sebi objasniti što sam gledala, uostalom, iz posve sam drugog konteksta, ali osjećaj je tu. Bilo je dobro. Bilo je pomaknuto.
Nataša: To je predstava koja se ne prima cerebralno, koja preplavi gledaoca doživljajem, koja je tu da joj se publika prepusti. Setila sam se, zajedno smo bile na “Dezireu” u Subotici, Marko Mandić će na samom početku predstave Mandić Mašina (pošto vidi da je publika koncentrisana na prevod) reći da se prepustimo, da posle uvek možemo “intelektualizirati”.
DRUGI DAN: 20. 6. 2024
Anđela: I onda u nastavku festivala isti ansambl igra Čehovljeva Galeba. Ritmički ga prati glazba. Glumci rade na vlastitim songovima koji nastaju na radionici, uzimaju nekoliko momenata iz samog teksta i onda bez konkretnih uputa nastaje ono što gledamo.
Nataša: Interpersonalni odnosi se otvaraju lagano kao karte zahvaljujući igri koja je sve vreme spontana i posvećena, igra otključava odnose. Songovi joj daju brehtovsko, ljudsko, kroz njih šiba vetar koji svi dobro znamo dok stojimo na sopstvenim vetrometinama.
Anđela: A opet Nina, koju igra Ana Gizela Kiš, daje nježni, senzibilni sloj, pa i krhkost čitavoj predstavi, kao i onaj poderani zastor koji sugerira da će sve proći, makar nas i lomili na putu.
Nataša: Arkadina, koju igra Kinga Mezei, samo u trenutku se brine za zdravlje sina, kratko, vrlo kratko brine za njega, zatim je sva okrenuta samo sebi. Kostja Arona Silađija je u nemiru, u stalnom nemiru koji se kovitla u njemu. Kod Jakobsona, mnoštvo glasova za koje nije do kraja sigurno šta govore, kao što ni likovima u Galebu nije do kraja jasno šta da čine sa svojim životima. Kao nepovezani su glasovi ptica.
Anđela: Čovjek je tu pred raspadom, podvojen i nesiguran, a to gledamo i idući dan u muškoj predstavi prema Čehovljevim novelama A šta bi sa ženom?.
TREĆI DAN: 21. 6. 2024
Nataša: Rastrgnite me, inspirisana delima Ištvana Domonkoša, zanosan je ulazak u more. Gledala sam ovu predstavu i pisala o njoj pošto je prvo bila postavljena u pozorištu “Deže Kostolanji”, ali je isti utisak jednog spretnog poniranja tima u niz tema koje Kinga Mezei otvara, najpre o identitetu, o specifičnoj poziciji vojvođanskih Mađara. Ali i o životu u svim njegovim zamkama i radostima i o korenu, onome što nam (ako ga) osećamo dovoljno duboko, može pružiti veliku širinu.
Anđela: Poigrava se Kinga Mezei i žanrovima tu, ali i referira na starije predstave, primjerice Via Italija. Ima tu elemenata krimića, komedije, imigrantskog weltschmerza, i opet izvrsnog kostimografskog i scenografskog rada.
Nataša: I muzike izvrsne. Rastrgnite me ima jednaku notu duhovitosti i čežnje, rastrzanosti između odlaska i povratka, na kraju, potrebom za oba iskustva.
Anđela: Gledaš Tisu po onoj sparini i dođe ti da se fino ironično nasmiješ kad čuješ sa scene “ovdje je samo sokak, blato i krv”.
Nataša: A s druge strane, ima kod Tolnaija, apropo Tise, da je cvetanje Tise nešto najlepše što je video i doživeo.
ČETVRTI DAN: 22. 6. 2024
Anđela: Zadnji dan na okruglom stolu čujem zanimljivu tezu profesora i kritičara Ištvana Nanaija kako je mađarsko kazalište zaostalo u bavljenju vlastitim klasicima. I onda ti ono šapćem kako mi se čini da i Kinga Mezei, i Zoltan Devai, i čitav ansambl, pružaju snažan otpor kulturi zaborava.
Nataša: Upravo, oni posvećeno i bez napora, a opet vrlo komunikativno sve vreme, otkrivaju iznova, ukazuju na velike majstore koji pripadaju vojvođanskoj mađarskoj modernoj kulturi, poput Ota Tolnaija, Janoša Siverija, Pala Petrika, Jožefa Beneša, Ištvana Domonkoša… A to je jedan poseban umetnički kružok (koji se “rojio” oko “Uj simpoziona”), zadivljujući u majstorstvu.
Anđela: Nakon tog tzv. prijenosa vrijednosti novim generacijama, na kraju festivala gledamo nešto posve drukčije, Šarenu lažu iliti tajnu vela u režiji Lasla Šandora, razigranu komediju (po delima Verešmartija) s pjevanjem. Postaje nam jasna poetika, i svijest o publici ovog kazališta, ali i jačina ansambla. Mogu sve. Eksperiment i mutne vode. A i ples i lepršavost.
Nataša: Da, kapacitet za otkrivanje slojeva za koje smo prestali biti senzibilisani i posvećenost, što je, rekla bih, stvar terena. Urban je tu imao trupu AIOWA koja ima legendarnu reputaciju, i hiljadu drugih stvari, uostalom. Prosto plodan teren za kreaciju.
Anđela: A van svih puteva. Dok čekamo “Lastu” u 5.30 ujutro, već mislim da ćemo s ječmom i raži nazad.
Nataša: I odmah ti nedostaje. U ovom vremenu koje nas poziva na neprestano kretanje, na nestalnost, nužno je crpsti iz sopstvenih korena. Pošto tek tada, govori nam “Kamarafest”, imamo uzemljenje koje nam daje snagu i koncentraciju za novu pustolovinu.
Vojvodina i Novi Sad najviše novca iz budžeta odvojili su za projekte Aje Jung i Lazara Ristovskog, a među izabranim konkurentima dominiraju oni od lokalne važnosti
Ove godine u Vojvodini i Novom Sadu neće biti održano pet kulturnih manifestacija, moguće je da će im se pridružiti još neka
Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka Narodnog pozorišta u Beogradu, dobila je dve nagrade na festivalima van zemlje, ali to ne piše na sajtu ove kuće
Kruševac je počeo gradnju Izložbenog parka vojne opreme na Slobodištu, a ministarka Milica Đurđević Stamenkovski je najavila da će država uložiti 10 miliona kako bi podigla svest o njegovom značaju
Vrhunci programa „Fortissimo“ Beogradske filharmonije za narednu sezonu su koncerti sa Zubinom Mehtom i Lang Langom, ali posle 23 godine nema koncerta posvećenog Zoranu Đinđiću
Što treba znati o Vučićevoj najavi ostavke? Zašto neće sesti u fotelju koju mu greje Macut? I zbog čega mora da spoji predsedničke i parlamentarne izbore
Zašto su građani Srbije crveni od srama poslije naprednjačke operacije u Tivtu? Zbog čega Vučić redovno bruka zemlju i građane koje predstavlja? Upita li se kako ga na Samitu u Tivtu vide drugi državnici i što mu govore iza leđa
Čarter Er Srbije od Beograda do Tivta pun naprednjačkih lojalista sa kriminalnim dosijeima i najava pripreme ubistva Aleksandra Vučića u Crnoj Gori za vreme samita EU - Zapadni Balkan: šta je šahista sa Andrićevog venca ovim atakom na zdrav razum hteo da postigne
Tivatska avantura Aleksandra Vučića, uzroci i posledice
Kako su Hari i Coje osvajali Crnu Goru Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
