Paralelni, dijaloški senćanski dnevnici dveju kritičarki, iz Srbije i Hrvatske, sa šoukejsa Senćanskog mađarskog pozorišta
PRVI DAN: 19. 6. 2024
Nataša: Na šoukejs Senćanskog mađarskog pozorišta, drugi “Kamarafest”, stižem na poziv direktora Zotana Devaija i umetničke direktorke Kinge Mezei. Sa sobom nosim knjigu Ota Tolnaija Pesnik od svinjske masti. Idealan je saputnik na ovom putovanju, ne znam kako bih bez nje.
Putujem malim crvenim kolima s kolegom Igorom Burićem. Idemo u duboku vojvođansku arkadiju, samo naizgled mirnu. O dve stvari razmišljam u putu. Jednu sam pročitala u “Njujork tajmsu”. Dugogodišnja urednica “Voga” Grejs Kodington govori da smo u vremenu, parafraziram, kada je važno biti u pokretu, ne biti vezan ni za šta. Drugo je na tom istom tragu – naime, na kraju Sterijinog pozorja dramaturškinja Kata Đarmati (laureatkinja ovogodišnje Sterijine nagrade) govori slično, da su generacije koje dolaze vrlo pokretljive i granice posmatraju kao nešto što prosto treba preći.
Anđela: U Sentu dolazim zaobilaznim putevima preko Beograda i Novog Sada, uvijek “Lastom”. S raspoloženjem ni na nebu ni na zemlji, jer provodim vrijeme alenovski, s Amerikancima u jednoj kafeteriji na Čuburi. Polja kukuruza, miris zemlje, sve je poznato, a opet drukčije u Vojvodini. Nekome lijep, a nekome duboko uznemirujući kraj. U kojem se ništa ne događa, rijeka mirno teče, ptice prate svaki tvoj udah. Kazalište koje tu izranja iz tradicije i avangardnih tendencija, osjećaja svijeta i krajolika, nakon iskustva Subotice, znam da je drukčije. Oblikovano pažljivo, nekad i borbeno. Nije ni čudo što će prva predstava biti Hladan suton.
Nataša: Inspirisana je poezijom Janoša Siverija i stvaralaštvom slikara Jožefa Beneša (Kinga Mezei i u predstavi Živi pesak koristi sličan princip: na sceni kao inspiraciju udružuje stvaralaštvo Ota Tolnaija i Pala Petrika, dakle, opet imamo dvojac pesnik i slikar), osim toga, Beneš i Siveri su sarađivali.
Čini se kao da gledamo iz utrobe pesnika, senzibilisani na one slojeve koje živimo, ali su nam (inače) neprozirni. Rediteljski i pesnički senzibiliteti se nadopunjuju, mašta rediteljke prosto zapanji gledaoca, a krik pesnika je upućen bogu koji se povukao u suton. To je vapaj čoveka svesnog trošnosti sopstvenog tela, poezija u punom, dirljivom smislu te reči.
Anđela: Zato i čujemo glumce kako u jednom trenu izgovaraju: “Vjetar čupa drveće, moju glavu”. Na okruglom se stolu dosta raspravljalo o hermetičnosti ove predstave. No, prema mojem sudu, tu treba zaboraviti sadržaj, sve je osjećaj. On je uzburkan, mračan, šiljat poput fantastične scenografije, sav u detaljima. Oblikovanju svjetla, igri sjene, satovima i palim narančama. Svega je tu previše, i Amerike, Andaluzije, interreferencijalnosti, boja, plavih, crvenih i crnih. Ne mogu sebi objasniti što sam gledala, uostalom, iz posve sam drugog konteksta, ali osjećaj je tu. Bilo je dobro. Bilo je pomaknuto.
Nataša: To je predstava koja se ne prima cerebralno, koja preplavi gledaoca doživljajem, koja je tu da joj se publika prepusti. Setila sam se, zajedno smo bile na “Dezireu” u Subotici, Marko Mandić će na samom početku predstave Mandić Mašina (pošto vidi da je publika koncentrisana na prevod) reći da se prepustimo, da posle uvek možemo “intelektualizirati”.
DRUGI DAN: 20. 6. 2024
Anđela: I onda u nastavku festivala isti ansambl igra Čehovljeva Galeba. Ritmički ga prati glazba. Glumci rade na vlastitim songovima koji nastaju na radionici, uzimaju nekoliko momenata iz samog teksta i onda bez konkretnih uputa nastaje ono što gledamo.
Nataša: Interpersonalni odnosi se otvaraju lagano kao karte zahvaljujući igri koja je sve vreme spontana i posvećena, igra otključava odnose. Songovi joj daju brehtovsko, ljudsko, kroz njih šiba vetar koji svi dobro znamo dok stojimo na sopstvenim vetrometinama.
Anđela: A opet Nina, koju igra Ana Gizela Kiš, daje nježni, senzibilni sloj, pa i krhkost čitavoj predstavi, kao i onaj poderani zastor koji sugerira da će sve proći, makar nas i lomili na putu.
Nataša: Arkadina, koju igra Kinga Mezei, samo u trenutku se brine za zdravlje sina, kratko, vrlo kratko brine za njega, zatim je sva okrenuta samo sebi. Kostja Arona Silađija je u nemiru, u stalnom nemiru koji se kovitla u njemu. Kod Jakobsona, mnoštvo glasova za koje nije do kraja sigurno šta govore, kao što ni likovima u Galebu nije do kraja jasno šta da čine sa svojim životima. Kao nepovezani su glasovi ptica.
Anđela: Čovjek je tu pred raspadom, podvojen i nesiguran, a to gledamo i idući dan u muškoj predstavi prema Čehovljevim novelama A šta bi sa ženom?.
TREĆI DAN: 21. 6. 2024
Nataša: Rastrgnite me, inspirisana delima Ištvana Domonkoša, zanosan je ulazak u more. Gledala sam ovu predstavu i pisala o njoj pošto je prvo bila postavljena u pozorištu “Deže Kostolanji”, ali je isti utisak jednog spretnog poniranja tima u niz tema koje Kinga Mezei otvara, najpre o identitetu, o specifičnoj poziciji vojvođanskih Mađara. Ali i o životu u svim njegovim zamkama i radostima i o korenu, onome što nam (ako ga) osećamo dovoljno duboko, može pružiti veliku širinu.
Anđela: Poigrava se Kinga Mezei i žanrovima tu, ali i referira na starije predstave, primjerice Via Italija. Ima tu elemenata krimića, komedije, imigrantskog weltschmerza, i opet izvrsnog kostimografskog i scenografskog rada.
Nataša: I muzike izvrsne. Rastrgnite me ima jednaku notu duhovitosti i čežnje, rastrzanosti između odlaska i povratka, na kraju, potrebom za oba iskustva.
Anđela: Gledaš Tisu po onoj sparini i dođe ti da se fino ironično nasmiješ kad čuješ sa scene “ovdje je samo sokak, blato i krv”.
Nataša: A s druge strane, ima kod Tolnaija, apropo Tise, da je cvetanje Tise nešto najlepše što je video i doživeo.
ČETVRTI DAN: 22. 6. 2024
Anđela: Zadnji dan na okruglom stolu čujem zanimljivu tezu profesora i kritičara Ištvana Nanaija kako je mađarsko kazalište zaostalo u bavljenju vlastitim klasicima. I onda ti ono šapćem kako mi se čini da i Kinga Mezei, i Zoltan Devai, i čitav ansambl, pružaju snažan otpor kulturi zaborava.
Nataša: Upravo, oni posvećeno i bez napora, a opet vrlo komunikativno sve vreme, otkrivaju iznova, ukazuju na velike majstore koji pripadaju vojvođanskoj mađarskoj modernoj kulturi, poput Ota Tolnaija, Janoša Siverija, Pala Petrika, Jožefa Beneša, Ištvana Domonkoša… A to je jedan poseban umetnički kružok (koji se “rojio” oko “Uj simpoziona”), zadivljujući u majstorstvu.
Anđela: Nakon tog tzv. prijenosa vrijednosti novim generacijama, na kraju festivala gledamo nešto posve drukčije, Šarenu lažu iliti tajnu vela u režiji Lasla Šandora, razigranu komediju (po delima Verešmartija) s pjevanjem. Postaje nam jasna poetika, i svijest o publici ovog kazališta, ali i jačina ansambla. Mogu sve. Eksperiment i mutne vode. A i ples i lepršavost.
Nataša: Da, kapacitet za otkrivanje slojeva za koje smo prestali biti senzibilisani i posvećenost, što je, rekla bih, stvar terena. Urban je tu imao trupu AIOWA koja ima legendarnu reputaciju, i hiljadu drugih stvari, uostalom. Prosto plodan teren za kreaciju.
Anđela: A van svih puteva. Dok čekamo “Lastu” u 5.30 ujutro, već mislim da ćemo s ječmom i raži nazad.
Nataša: I odmah ti nedostaje. U ovom vremenu koje nas poziva na neprestano kretanje, na nestalnost, nužno je crpsti iz sopstvenih korena. Pošto tek tada, govori nam “Kamarafest”, imamo uzemljenje koje nam daje snagu i koncentraciju za novu pustolovinu.
Pre nego što je uobičajeno, u Leskovcu je počela Godina kulture otvaranjem izložbe koja postoji od 2024, bez medija i atmosfere kakva priliči ovakvom događaju. Bila je to direktiva Ministarstva kulture
Nacrt zakona o autorskim pravima je fasadni zakon i ne nudi pravnu sigurnost stvaraocima koju zahtevaju direktive EU, iako je navodno rađen zbog usklađivanja sa EU, kažu scenaristi
Nacrt zakona o autorskim pravima urađen je bez konsultacije sa filmskim stvaraocima, u njemu nema ni reči o AI i ne oslanja se na najnovije direktive EU već na one iz ranijih godina
Božo Koprivica bio je fudbaler, partizan i partizanovac, pesnik koji nije pisao pesme, pisac skokovite rečenice, namrgođeni dobri duh Beograda i jedne zemlje koja više ne postoji
Sniman u Hrvatskoj i u Beogradu, akcioni naučno-fantastični film „Gospodar Oluje“, prva holivudsko-srpska koprodukcija, imaće domaću premijeru 7. aprila
Prisluškuju li vas? Bez brige – prisluškuju. Prikupljaju li vaše lične podatke? Nego šta. Prate? Sasvim moguće. Prete li vam? Kako je kada to osetite na sopstvenoj koži, pitajte Verana Matića
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
