Blizina ludila

Ceremonija je završena, predsednik je kraljevski uveden u svoju funkciju, uz sve insignije i počasti. Razumem da je prvi demokratski izabrani predsednik u Srbiji dosta retka vrsta koju treba negovati, ali se takođe nadam da je glamura bilo dovoljno. U siromašnoj zemlji sramota je biti debeo (kažu Kinezi), pa onda od prvog radnog dana počinje nevolja i sirotinja. Uz predsednika je (osim stranih zvanica) bio veliki broj N.N. lica iz ovdašnjeg društvenog života, koje možemo nazvati džet-setom. Tadić je tokom kampanje koristio autoritete poznatih ličnosti i to je potpuno u redu, ali osim njih na promociji sam video mnogo napirlitanih cica i biznismena. Mnogi od njih će pokušati da se bočno ili zaleđno zavuku i privuku što bliže predsedniku. Posle sam video maskirane pripadnike žandarmerije kako čuvaju zvanice. Sve u svemu, top je pukao i Bajram je prošao, sada je vreme za vrlo neglamurozne poslove. Što se tiče radikala, njihov nesportski gest pokazuje da nisu toliko promenjeni da se ne bi mogle opet pojaviti zarđale kašike. Oni predsednika nisu prihvatili, a sada je na Borisu Tadiću da biračima Tome Nikolića pokaže da je i njihov predsednik.

Istog dana, u Srebrenici je obeležena godišnjica masakra nad Bošnjacima. Mnogo tužnih ljudi i mnogo grobova, a prvi put je predstavnik Republike Srpske (po mom mišljenju veoma iskreno) učestvovao u bolu familija pobijenih. To je zaista trenutak velike sramote, pa možda nije loše da budući predsednici u Srbiji imaju (osim počasti) i ovu veliku opomenu. Time je protest radikala dobio autističnu dimenziju, jer ne samo da označava neprihvatanje drugačije političke opcije, već odbija svako suočavanje sa rezultatima nacionalističke politike u Srbiji. Stvar je mnogo veća od kompjutera odnesenih muftiji na zgarište džamije. Srebrenicu danas pominju uglavnom navijači kada igramo sa bosanskim klubovima i to kroz skandiranje „nož, žica – Srebrenica„. Hvala bogu, bar su televizije ovoga puta korektno izveštavale o godišnjici, a da li će skandiranja mladih ljudi odanih liku i delu generala Mladića biti sada zavisi i od vlasti u Srbiji.

Ako ste videli snimke govora Smilje Avramov ili Koste Čavoškog u Domu sindikata na skupu podrške optuženim generalima, biće vam jasno koliko smo blizu onom ludilu koje je dovelo do Srebrenice. Takođe, nesrećom roditelja poginulih vojnika bezočno se manipuliše, jer niko ne pominje razloge tog suludog bombardovanja. Čavoški je pominjao otopljene frižidere i nas koji nismo izdržali, jer da smo potrajali još samo malo – valjda bi se raspao NATO, šta li? U potpuno istom ključu – Legija izjavljuje da je sam sebe uhapsio, što je ispunjenje sna svih policajaca. Napio se u Kuli, malo divljao, pa došao sebi, razmislio i sam se priveo, tako reći preventivno, jer čovek je sam sebi najveći neprijatelj. Jezik masakra koristi i Velja Ilić, pa bi sekao prste – navodno metaforički, „Dinkiću i njegovoj mafiji“. Paradoksalno je što je to sa sečom postala floskula, pa se rešenje problema očekuje od Koštunice koji treba da – preseče. Svi bi da seku.

Srećom, televizije su duboko zaplovile u letnje programske šeme, gde nema mnogo mesta ozbiljnim temama. Održan je festival u Herceg Novom, bio je prenos na Pinku, pevaju naši, al’ pevaju i Hrvati, kud ćeš bolje. Ono što će ostati kao posledica festivala verovatno neće biti pesme već dilema – da li je pevačica Romana nosila gaćice. Cenim da ipak jeste, ali ne bih da prejudiciram. Izgleda da se jedan ozbiljan domaći festival ne može zamisliti bez seks skandala, jer to mu posle Severine dođe kao obavezan deo programa. S druge strane, telešop već odavno nudi providni brushalter koji će fundamentalno promeniti život svake žene. Silikon za poneti, samo ga nalepe i eto filmskog dekoltea.

Za to vreme, junaci su se skupili na Vezirovom mostu u Podgorici na Svjetskom kupu u skokovima u vodu. Na crnogorskoj televiziji emitovan je prenos, samo jedan takmičar iz SiCG i to iz Aranđelovca. Pobednik je iz Kolumbije, Rus drugi, bili i Amerikanci, valjda treći ko u vicu. Naš završio osmi, ali junački se držao – veteran Grozdić. Zadnje je vrijeme došlo da u Podgorici nema junaka za megdana, a skupio se po kamenjaru oko mosta onoliki narod. Kamerman sve vreme zumira svog kuma, šta li, sve sa malim u naručju, red je da se vidi na televiziju – mašu ljudi familiji. Eto, uskoro će obnoviti most u Mostaru, biće valjda i skokova ko nekad, pa će biti i junaka.