Bistriji, a ne tuplji

Vispreni zagrebački izdavač Jesenski & Turk objavio je poslednjih godina niz naslova, celu jednu takorekuć franšizu, u kojoj razmatra razne globalne popkulturne fenomene sa filozofskog ili „filozofskog“ stanovišta, ili tačnije: razmatra implikacije tih fenomena na našu kulturu i naše živote. Tako su iz (sajber) pera raznih anglosaskih autora, izašli već Montipajtoni i filozofija, Suth Park i filozofija, Zvjezdane staze i filozofija, Seinfield i filozofija… Prirodno je otuda da J&T u jednom trenutku pomisli da bi mogao da uradi i nešto izvorno, domaće, „svoje“, a po toj špranci; ništa manje nije neočekivano ni da to bude zbornik Novi val i filozofija (uredili Bruno Ćurko i Ivana Greguric; Jesenski & Turk, Zagreb 2012), tj. da baš fenomen „novog talasa“ bude u fokusu pažnje. Dakako, nije sam new wave, kao derivat, nastavak i razrada ili pak „razvodnjavanje“ panka i panku srodnih supkulturnih pravaca kraja sedamdesetih, nikakav lokalni izum niti fenomen, ali ovaj se zbornik ne bavi, ili se bavi marginalno, tj. onoliko koliko je neophodno, tim globalnim kontekstom, već se koncentriše na ono što je novi val/talas bio i predstavljao u kontekstu pozne Jugoslavije i zrelog socijalizma, uglavnom u prvoj polovini osamdesetih godina. Sada je to vreme – ma koliko to nama koji smo tada odrastali bilo teško da prihvatimo! – već poodavna prošlost, ali je njegova potentnost i podatnost za svakojaka tumačenja i impliciranja (i kompliciranja) još veoma visoka, što iz polubanalnih „generacijski hegemonističkih“ razloga (deca „novog vala“ sada su negde na biološko-kreativnom vrhuncu ili negde blizu njega, sa prednje ili stražnje strane), što zato što je naprosto taj period gotovo pa konsenzualno prepoznat kao možda i najintrigantniji i po estetskim dometima i društveno-kulturološkoj revolucionarnosti do danas neprevaziđen uzlet stvaralačke energije i artikulisanog bunta (dobro de, manje-više…) u nekolikim najsignifikantnijim gradskim centrima SFRJ. I to ne samo na muzičkoj (rokenrol) sceni, nego i na likovnoj, medijskoj, filmskoj, znatno posrednije i književnoj ili pozorišnoj. Beše to, dakle, dražesna i uzbudljiva, kratkotrajna ali impresivna erupcija jedne, umalo da kažem urbane osećajnosti, no ta je reč u međuvremenu do te mere isprofanisana i kontaminirana vaskolikim idiotskim načinima (zlo)upotrebe i arčenja da ću se radije, hm, suzdržati.

Bivalo je i ranije almanaha i zbornika koji bi se bavili fenomenom „novog talasa“ i okoline, mahom sa muzičko-kritičkog i „kulturološkog“ stanovišta; najznamenitiji je, a bogme i do danas najkvalitetniji almanah Drugom stranom iz 1983, u kojem su prilozima zastupljeni najistaknutiji rokenrol kritičari, ali i pisci i razni urb.. mislim, gradski kreativci i čudaci, gotovo bez izuzetka autori čija imena i četvrt veka kasnije izazivaju respekt. Priređivači zbornika Novi val i filozofija, reklo bi se, mudro odustaju od ambicije da se takmiče sa takvim prethodnicima, a uostalom, njihov je rad ionako po sebi dovoljno apartan: ova „filozofija“ iz naslova ne upućuje zalud na nameru da se najvitalnijoj kulturno-društvenoj pojavi te epohe, koja vrlo snažno isijava svoj uticaj i na generacije rođene daleko naklon njegovog zenita, pristupi ipak drugačije, da ne rečem dublje.

Ovo programatsko „filozofiranje“ zaslužno je i za neke osebujne vrline, ali i za nedostatke ove knjige. Kod autora koji su umeli da izbalansiraju ova dva pojma iz naslova – a da bi to mogao, najpre moraš i jedno i drugo poznavati dovoljno dobro, što nije sa svima slučaj, pa još umeti da o tome dobro i zanimljivo pišeš, što je još teđe, ergo ređe… – rezultat je bila esejistika visoke kakvoće; kod onih drugih, ishod je neminovno pretenciozna zbrka i na silu boga nategnuto Umovanje samo ne bi li se „opravdao“ naziv zbornika.

Zanimljivo je, uzgred, da u ovoj knjizi zapravo nema autorskih „zvezda“, nego su učesnici uglavnom ljudi za koje se zna samo u „užim“ krugovima, ili ni toliko. Pri tome, apsolutno predominiraju autori iz Hrvatske, što nije po sebi nikakva mana, ali donekle prejako fokusira izbor na „zagrebačku školu“ (mnogo ređe onu radikalniju riječko-pulsku, što je jedan od velikih propusta: drugi veliki nedostatak je izostanak i autora iz Slovenije i podrobnijeg bavljenja SLO scenom – od tvrdokornosti Pankrta do radikalnosti Laibacha i Borghesie – bez koje naprosto nema iole relevantne slike epohe). I da, još nešto: gotovo da nema priložnika koji nije osetio potrebu da se očituje glede Azre, tj. Džonija Štulića i njegovog intenzivnog i trajnog zračenja na oblikovanje weltanschauunga valjda svih eks-Jugovića od pedesetak godina starosti pa naniže, a koji su ikada bili čestitije dodirnuti „infektom“ rock kulture! Šta se sve u Štulićevim tekstovima u ovom zborniku nije ispronalazilo… A kako i ne bi? Nema ovde nikoga ko bi ovom genijalnom mitomanu i fascinantnom gnjavatoru božanskog dara mogao da parira po „širini zahvata“: Štulić naprosto nikada nije bio deo infantilne žanr-priče o „buntovnom rokeru“ koji pusti kosu ili nakači zihernadle pa misli da je Bogu odrezao muda i priheftao ih na svoj krivak, nego tip koji je za vremena i na pravi način pisao o svemu važnom: onom što „nam“ se desilo, što se dešava i što će se desiti. Enivej, Štuliću je posvećeno celo jedno poglavlje zbornika, s tekstovima – bože moj, neujednačenog kvaliteta – Josipa Ćirića, Želimira Vukašinovića i Slobodana Sadžakova.

Drugi „strateški“ pravac razmatranja je beogradska scena oko „Paket aranžmana“ – i potonjih derivata tog trilinga, pre svega najrelevantnije Discipline kičme – gde posebno valja istaći odličan esej Marijana Krivaka Sharlo je nežan, velikim delom posvećen jedinom albumu Šarla akrobate Bistriji ili tuplji čovek biva kad…: em što je to najbolji tekst u ovom zborniku, em što je ta ploča najbolja u vaskolikoj istoriji SFRJ rokenrola, u ili izvan „novog talasa“, najveličanstveniji komad vinila među južnim Slovenima sa gitarama i bubnjevima… Veoma je dobar i tekst Miloša Jeremića „Čuvajte se fine dece“, koji se bavi važnim, a zanemarenim fenomenom: kako su „fina deca“ iz vremena Novog talasa mnogo lakše i masovnije nasedala na potonje nacionalističke i ostale mitologeme nadolazećih Govnjivih Vremena, dok su „prljavi pankeri“ i slični „besprizornici“ jedne takoreći nedužne epohe, uz tek poneki nečasni izuzetak, ostajali duboko izvan i onkraj tog ludila i sramote…

Kako god, šta je, na kraju i koncu, taj Novi val i filozofija? Možda ponajpre udruženi (ne i zločinački) poduhvat mlađih predavača ili asistenata na filozofskim katedrama, namernih da pokažu urbi et orbi kako nisu (bili) samo nekakvi frikovi koji su venuli nad Fenomenologijom duha dok su im vršnjaci ganjali sojke i slušali dobru i relevantnu muziku? Pa, biće da je i to, sa svime što uz to ide, i biće da mu ipak nedostaju prilozi ponekih „jačih“ imena koja vladaju materijom, ali ovaj je zbornik ipak vredan pažnje, u svakom pogledu drugačiji od izdavačke konfekcije. O svemu ostalom što je važno znati, Šarlo je na vreme ispevao sve… Bistriji ili tuplji, dakle? Bez obzira na povremeno tupljenje, definitivno ćete biti bistriji nakon bistrenja ove knjige.