Generacija odrasla na partizanskim filmovima imala je dva junaka svog detinjstva: Velimira Batu Živojinovića i Ljubišu Samardžića Smokija. Kad se igralo partizana i Nemaca, bilo je važno ne biti Nemac, a još važnije ugrabiti ulogu Bate ili Smokija. Ostalima šta zapadne. Nije bilo važno da li su ova dvojica bila zajedno u nekom partizanskom filmu – scenario ovih ratnih igara ionako je bio mešavina zapleta iz više različitih filmova. Glavni argument da se nekome ospori uloga Smokija bio je: „Ti nisi visok.“
Sam Ljubiša Samardžić u svom autobiografskom dokumentarnom filmu Panta rei pretpostavlja da ga je njegova visina od skoro dva metra preporučila rediteljima na početku karijere. Samardžić je rođen 1936. u Skoplju u rudarskoj porodici, a u Beograd je došao 20 godina kasnije da studira pravo. Posle treće godine studija, opčinjen gostujućim predstavama u kojima su glumile svetske zvezde Lorens Olivije, Džudi Denč i Vivijen Li odlučuje da upiše glumu na beogradskoj dramskoj akademiji. Primljen je iz prve, a već 1961. dobija prvu filmsku ulogu u Igri na skelama Srećka Vejganda. Sledeće godine u svom drugom filmu Peščani grad glumio je sa Milenom Dravić, s kojom će biti nerazdvojni filmski partner u više od 30 filmova i serija, a njih dvoje će postati omiljeni filmski par jugoslovenske publike. Posle ovog filma zaradio je i nadimak Smoki (ime lika koji je glumio) koji će ga pratiti do kraja života. Iste godine igrao je u dva velika i značajna filma, Kozara Veljka Bulajića i Prekobrojna Branka Bauera. Sa ova dva reditelja ostaće prijatelj i saradnik u godinama koje su dolazile, a ovoj grupi posvećenih filmadžija priključuje se Mladomir Puriša Đorđević, u čijoj je maestralnoj filmskoj trilogiji San, Jutro i Podne Smoki igrao glavnu ulogu. Na Festivalu u Veneciji 1967. Ljubiša Samardžić je dobio nagradu za glavnu mušku ulogu u filmu Jutro i do sada je ostao jedini glumac sa prostora Jugoslavije koji je nagrađen Zlatnim lavom. Sa rediteljem Ivanom Hetrihom ostvario je nezaboravnu ulogu Crnog Roka u seriji Kuda idu divlje svinje. Tu je igrao crnoberzijanca koji se odlučno bori protiv svake vlasti, pogotovo protiv okupatorske. Najbolji reditelj akcionih filmova Hajrudin Šiba Krvavac namenio mu je uloge u Diverzantima, Partizanskoj eskadrili i kultnom filmu Valter brani Sarajevo, gde je igrao ilegalca Zisa pored Bate Živojinovića u naslovnoj ulozi. Ovaj najgledaniji film u Kini doneo mu je ogromnu slavu u toj zemlji – sam Smoki je prepričavao veličanstvene dočeke koje su im kineski domaćini priređivali nikada ne zaboravljajući da pomene da je Bata, ipak, tamo bio veća zvezda.
Osamdesetih godina partizanski filmovi su skoro prestali da se snimaju, a Ljubiša Samardžić je uvećao svoju slavu nizom komičnih uloga: počelo je sa nezaboravnim Borivojem Šurdilovićem Šurdom u seriji Vruć vetar gde mu je partnerka bila Vesna Čipčić, zatim ulogom Siniše Pantića u komediji Rad na određeno vreme i dva nastavka koja su usledila, da bi kulminiralo sa Nije lako sa muškarcima u kojima je glumio sa Milenom Dravić. Smoki i Milena su redovno bili proglašavani za najbolji glumački par osamdesetih.
„Mislio sam da poznajem ljude“, rekao je Ljubiša Samardžić u svom testamentarnom delu Panta rei kada je Jugoslavija počela da se raspada. Iako je iskreno voleo nekadašnju domovinu, njen nestanak je prihvatio sa gorkim dostojanstvom. Održavao je veze sa kolegama u Hrvatskoj i Bosni, onoliko koliko se moglo. Svom dobrom prijatelju i partneru u mnogim filmovima Borisu Dvorniku otišao je na sahranu 2008. Kada je 1992. počeo rat u Bosni i Hercegovini, Smoki je saznao da je Šiba Krvavac u bolnici. Pozvao ga je i rekao mu da će lično urediti da Šiba izađe iz opkoljenog Sarajeva. Nekako, bilo je logično da ilegalac Zis iz Valtera izbavi svog starog druga iz grada u kome je pakao upravo počinjao.
„Zajebi to, Smoki“, umorno mu je odvratio Šiba, odlučan da u Sarajevu umre zajedno sa državom u kojoj se rodio. Hajrudin Šiba Krvavac otišao je 11. jula 1992. u Sarajevu.
Usred ratnih dešavanja devedesetih, Ljubiša Samardžić odlučuje da postane producent. Zajedno sa sinom Draganom osniva producentsku kuću Cinema Design i pruža priliku mladim rediteljima (onim što su odrasli uz partizanske filmove), uglavnom debitantima: Vladimiru Blaževskom sa Bulevarom revolucije, Olegu Novkoviću sa Kaži zašto me ostavi, Gorčinu Stojanoviću sa Ubistvom s predumišljajem i Stršljenom, Đorđu Milosavljeviću sa Točkovima. Skoro trećina filmske produkcije u Srbiji devedesetih. U toku NATO bombardovanja 1999. odlučuje da i sam počne da režira. Film Nebeska udica, o grupi mladih koji svoj otpor agresiji iskazuju kroz nepokolebljivu želju da obnove bombardovano košarkaško igralište, otvara takmičarski program Berlinskog festivala naredne godine. Usledio je film Nataša, o petooktobarskim promenama u Srbiji. Dan pre premijere u aprilu 2001. umire Smokijev sin Dragan. Po sopstvenom priznanju, Smoki je sve što je kasnije uradio posvetio uspomeni na svog sina.
Iako su Samardžićevi rediteljski dometi daleko od njegovih glumačkih, Smoki je pokazao veliku posvećenost filmu i mukotrpnom poslu proizvodnje pokretnih slika. Imao je ogromnu podršku mlađih kolega koji su s njim sarađivali kao što su montažer Marko Glušac i reditelj Radivoje Raša Andrić. Kada je njegov film Konji vrani bio već u skoro završnoj fazi postprodukcije, Smoki je oduševljeno pričao svom koscenaristi i producentu Toniju Matuliću kako u Pećincima postoji Muzej hleba i da Toni mora da mu organizuje da tamo snimi još jedan kadar.
„Ne dolazi u obzir, Smoki“, odvratio je Toni Matulić, objašnjavajući da je to neracionalno trošenje resursa, vremena i energije i da je film već dovoljno dobar i bez tog jednog kadra. Smoki se nijednog trenutka nije dao pokolebati. Iako nije imao nijedan jak argument za svoju filmsku želju, pokazao je neverovatnu količinu upornosti, istrajnosti i posvećenosti. Osmehivao se, ulagivao, šarmirao, zbijao šale na svoj račun, svi u prostoriji su se smejali, pa i sam Matulić. Bio je to onaj Ljubiša Samardžić koji se udvara svojim filmskim partnerkama Nedi Arnerić, Mileni Dravić… Neodoljiv.
„Vidiš da se svi slažu sa mnom“, bezuspešno se branio Toni Matulić, a Smoki je isterao svoje. Kad je snimao filmove Ljubiša je bio svuda i uvek. Kad nije na snimanju ili u montaži bio je na sastancima, tražio saradnike, sponzore. Pred svaku premijeru je lično sa svojom suprugom Mirom razvrstavao pozivnice.
Pored Zlatnog lava, Ljubiša Samardžić je dobio tri Zlatne arene na Pulskom festivalu, nagradu AVNOJ-a, nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo i sijaset drugih, što glumačkih, što rediteljskih na raznim svetskim festivalima. Sve svoje nagrade i diplome poklonio je Jugoslovenskoj kinoteci 2014. gde sada postoji Legat Ljubiše Samardžića. Smoki je uvek igrao za publiku, ovim legatom vratio je publici sve čime ga je zadužila.
Svojim poslednjim filmom Panta rei, emotivnim i ličnim dokumentarcem, Smoki se oprostio od nas bolje nego što to mogu bilo koji novinski tekst, komemoracija, govor ili epitaf.
