Bili, Lana i čulne istine

Godina je 2020. i srozavanje se nastavlja. Zapad se kulturološki raspada, verovatno zato što treba prikriti nove puteve novca, pa je bolje da sve izgleda kao deo nekog progresivnog pomaka. Od LGBT vidljivosti, kao vruće civilizacijske teme, polako se prešlo na ženska prava – i to taman onoliko koliko treba da se sistem malo prodrma, podele neke podnošljivije uloge u svetu potrošačkog obilja, a da se u suštini ništa ne naruši u njegovom konzumerskom miru i svi ostanu i dalje objekti kojima se javnost bavi. Borba za prava manjina plemenita je stvar, sve dok ne postane deo poretka koji za njih inače ne mari, ali voli da o sebi lepo misli.

Pokret #MeToo – postalo je očigledno posle nekog vremena – koliko god bio aktivistički pozitivan, ne pogađa jednu važnu suštinu: pola čovečanstva ekonomski je potčinjeno i prinuđeno da svaki dan strepi za sebe i opstanak svoje dece, bez mnogo mogućnosti da nešto učini. Seksualna i svaka druga rodno utemeljena eksploatacija, zapravo počiva na činjenici da devojčice i dečaci u startu nemaju iste uslove za privredno postignuće. Otuda socijalna zavisnost žena od muškaraca, i to nije kulturno uslovljeno, nego namerno sprovedeno kao društvena i ekonomska politika, mimo onog što eventualno piše u državnim zakonima.

Pitamo li se ikad zašto očevi i majke ubeđuju kćerke kako su nesposobne da brinu o sebi van kuće, a ostatak društva ih uslovljava da neko drugi uvek mora da vodi računa o njima, dok ih u poslu usmeravaju da se sklone iz svake oblasti života u kojoj možda može da se zaradi zaista veliki novac, mislim na onaj zaista veliki? Zbilja, zašto žene ne mogu da zarade velike pare i same diktiraju svoju sudbinu, kako god se njima ćefne? Koga one ugrožavaju kad to uspeju? Pa – poredak eksploatacije, ništa više, ali ni manje.

Verovatno se još neko pitao isto, jer pop muzika nikad nije više svedočila o svim ovim dilemama, kroz koje se rešavaju sudbine miliona devojaka. Da stvar bude još važnija, nove autorke su i te kako visoko podigle zastavu borbe protiv eksploatacije kao takve, te zajedničke žensko-muške nesreće koja nas zbližava, podižući univerzalnost poruke na nivo govora u ime svih ugroženih, bilo kad i bilo gde.

GREJ ME, GREMI

Da li je došlo vreme da pop muzika, posle godina predvidljivih digitalizovanih i politički korektnih klišea, konačno ponovo postane istinski provokativna – i to u rukama žena? Nakon dodele Gremi (Grammy) nagrada i još nekoliko proglašenja najboljih za prošlu godinu, postalo je očigledno da kreativnu elitu čine samo One. Osim Tejlor Svift (koja navodno nije htela da dođe na dodelu, jer je scena bila nameštena za drugačiju pobednicu), kad je o belačkim zvezdama današnjice reč, izdvajaju se udarna imena izdavačke kuće Interscope – Ledi Gaga, Lana Del Rej i Bili Ajliš – i sve tri, svaka na svoj način, donose nešto istinski smelo u naše svakodnevno muzičko okruženje.

Bili Ajliš petostruka je dobitnica Gremija, apsolutni pobednik godine u svakoj retrospektivi koja preispituje popularnu muziku u 2019. Lana Del Rej, sa druge strane, nije dobila ništa za izuzetnu ploču Norman Fucking Rockwell!, osim hvalospeva u medijima i zahvalnice sa scene od Ajlišove. Ipak, pošto se Ledi Gaga otisnula u filmske vode, Bili i Lana postale su glavne zvezde prošlogodišnjih muzičkih procesa, predstavljajući svojim novim albumima i singlovima radikalnu pop estetiku – u kojoj žene objašnjavaju svet. Bez obzira šta standardna štampa o njima pisala, radi se o vrhunskim autorkama koje su već sad postale opšte dobro, dokazavši da je u oblasti mejnstrim pop muzike sadašnji momenat i te kako povoljan za velike umetničke kreacije.

Kad je, svojevremeno, Kejt Buš postala prva žena koja je sama napisala hit što je došao na prvo mesto britanske top liste 1978. (numera Wuthering Heights, sa njenog debi albuma The Kick Inside za EMI) – postojala je nada da će se stvari polako promeniti u sledećoj deceniji, te da će uslediti poplava autorki i promena odnosa u industriji zabave. Međutim, biznis je i dalje tolerisao žene samo kao izvođače – mada ih je bilo sve više na sceni, naročito u alternativnim rok krugovima, u glavnom toku menjalo se isključivo pakovanje, ali ne i zauvek data pasivna rola. No, niko nije očekivao da će taj odnos snaga ostati nepromenjen sve do duboko iza godine 2000, odražavajući poražavajuće niska očekivanja društva od uloge žene. Simbolički posmatrano, ikone novostečene feminine slobode u ovom milenijumu svakako su Ejmi Vajnhaus, Rijana i Bijonse – ali, osim Ejmi, nijedna od njih neće ostati poznata po tome što je napisala svoje pesme.

Zato je obasipanje Bili Ajliš industrijskim priznanjima najviše kategorije, kao i zasluženo uporno kritičarsko oduševljenje Lanom Del Rej, naznaka da se stvari ipak menjaju negde duboko, te da opet tražimo nekog na koga možemo da se oslonimo unutar svetlucavog sveta popularne muzike – i ovaj put nije bitno da li taj neko nosi suknju… ako to uopšte želi.

BILI – DOBRA SAM SAMO U TOME ŠTO SAM LOŠA

Od kad smo osvojili sredstva za emitovanje i postali sposobni da šaljemo program u svet iz svoje sopstvene sobe, za svakog ko ima nešto da kaže ili pokaže postalo je lakše da dospe do javnosti, ma koliko ona danas bila atomizovana po interesnim grupacijama na internetu. Odjednom je privatno postalo javno, javno se srozalo u nevažno privatno, a ono što se dešava u nečijoj sobi – bitno za nebrojene duše.

Posuvraćeni svet u kome živimo verovatno je i zaslužio izvrnutu pop muziku poput one koju interpretira Bili Ajliš (Billie Eilish), umetnica nalik maloj zelenokosoj lutki iz nekakvog manga stripa. Njen svet zaista jeste njena soba, i takvo je stanje duhova među milionima tinejdžera. Strahovi iz spavaće sobe njihova su jedina stvarnost, a svest o tome da utehe nema, prva misao sa kojom se bude.

Pravo ime Ajlišove jeste Pajrat Berd O’Konel (Pirate Baird O’Connell), i postala je poznata kad je 2016. kao potpuno anonimna pevačica bukvalno iz svog doma postavila na internet spot Ocean Eyes. Ima svega 18 godina, te za sada samo jedan album iza sebe, upečatljivog imena: When We All Fall Asleep, Where Do We Go? (Gde idemo kad svi zaspimo?) – ali je zato iz prvog pokušaja osvojila sve glavne Gremi nagrade, dok je 14 pesama sa pomenute ploče istovremeno završilo na listi 100 najpopularnijih, što je nezapamćeno postignuće. U saradnji sa svojim bratom, Finiesom O’Konelom, radila je na ovim kompozicijama oko dve godine, snimajući ih u kućnom studiju i ostajući što je moguće više verna nekoj vrsti visokostilizovane niskobudžetne produkcije.

Njenu žanrovsku pripadnost teško je odrediti, ali ona uopšte nije bitna u ova transžanrovska vremena. Činjenica da radi u dobu u kome je prvi put na tržištu hip-hop njegov najveći deo (31 odsto), daje joj za pravo da se igra rimama kao svojim jezikom naučenim u uličnoj školi (kraj Los Anđelesa u kome je odrasla nije bio najbezbedniji pre desetak godina, mada je u međuvremenu postao fensi). Njen komentar od pre neki dan – kako je jedan deo rep muzike postao iscrpljujuće foliranje „da smo opasni da opasniji ne možemo biti“, dok se ona ne štedi i ne laže u svojim tekstovima, bez obzira što priča priče sa izmišljenim junacima – ispravan je komentar od nekog ko je odrastao uz sve ono u šta se pretvorio savremeni hip-hop. Stanje u pop muzici trenutno je takvo da se više nego ikad isplati projektovati violentne fantazije u nju, sada kada je celo globalno društvo naprosto opsednuto nasiljem. Više vam vredi spot snimljen na jahti – u kom mašete pištoljem, dok na ogradi vise grozdovi kardašijanki raznih boja kože, a na stolu ispred vas prostire se nekakav beli prah – nego šta pričate. Velika je inflacija reči i one – dan po dan – rapidno gube svaku vrednost.

Bili se zato očigledno potrudila da vrati bar malo poverenja u ono što je izgovoreno, pojačavajući utisak šokantno jakim emocijama, prizvanim prizorima iz pratećih spotova, kao ravnopravno važnog dela naracije. Pomenuta Ocean Eyes tako nudi ljubavnu zakletvu za sva vremena, dok nas pevačica gleda pravo kroz kameru, ali je to više nego dovoljno, posebno kao neka vrsta kućne reminiscencije na Šinejd O’Konor. Zato nas When The Party Is Over zaskače onim zastrašujućim curenjem crnila iz očiju, koje zapamtite zauvek, jer potcrtava košmarnu stranu naše stvarnosti, u kojoj užasi kao da samo čekaju da se prospu po nama. Drugačiju viziju borba dobra i zla, sa Bili kao crnim anđelom, daje nam All The Good Girls Go To Hell, dok Bad Guy nudi satirično zamišljene odnose sa muškarcima, naročito onima velikog stomaka i poslovično punim sebe.

Devojke se danas ne samo usuđuju, nego i ne shvataju zašto se ne bi usuđivale da budu neko ko sme da kaže i uradi . Bili je tu potpuno u rokenrol tradiciji predočavanja svog nadrndanog stava, čak i pre nego što se bilo šta izgovori, a naslednikom rokerskih principa čini je još jedna osobina – mimo uobičajene milozvučne tradicije pop hitova, njene stvari nose fatalnu smešu ekstremnih osećanja i poruka, koja deluje kao deo ličnog iskustva, što je čini tako totalno drugačijom od ogromnog dela mobilne razbibrige koja nas svuda prati, lažno se predstavljajući kao muzika. Nasuprot svakodnevnoj konfekciji zasnovanoj na zvučnim efektima i producentskim ukrasima, pesme Ajlišove uspostavljaju odnos poveravanja sa publikom kroz zajedničko proživljavanje situacija, u kome mi slušamo nju – koliko i ona sluša nas.

Konačno, Bili je izrazila jedno veliko pa šta kao odgovor na svakodnevnu propast sveta u vestima, kojoj non-stop prisustvujemo. Pritisak egzistencijalnih strahova sa svih strana proizveo je ovakvu neobičnu pop zvezdu, koja je oko sebe okupila bezbroj glasova devojčica i dečaka, što postoje samo kao senke u društveno–mrežnim životima. Verovatno se zato Bili

računa u žensku osobu koju i dečaci rado prihvataju kao uzor. I ne samo oni, nego i svi drugi, nedovoljno jaki da odrastu.

Ogorčeni tinejdžeri su, opet, na velika vrata ušli u pop muziku – što je obično dobra vest za nju.

LANA – MASKARA KAO ŠTIT

foto: jaguar cars

Lana Del Rej, sa druge strane, već godinama šeta svetom u kome su sve emocije već potrošene, a ljubav odavno zgasla. Njeno kretanje po ovoj zemlji na kojoj je sve ljudsko sprženo zato nalikuje na potragu za lepotom u urbanom Aušvicu.

Umetnički put Elizabet Vulridž Grant (Elizabeth Woolridge Grant) išao je od pretenciozne anonimnosti do zagonetne slave pod imenom Lana Del Rej (Lana Del Rey), od andergraund njujorških arty krugova do najvećih festivala. Njeno pevanje je u početku ismevano, kao i njena pojava. Istovetno kao i u slučaju Bili Ajliš, prvobitna osporavanja uglavnom su išla po liniji koja navodno otkriva da je u pitanju isfabrikovan industrijski proizvod za publiku sa malo sofisticiranijim zahtevima. Osnovni kriterijum kritičara bio je da „nije autentična“, što je svakako bitno u rokenrolu i hip-hopu, ali se računa kao potpuno nevažno u pop muzici, u kojoj su se kopije često bolje prodavale od originala i gde samo uspela stilizacija daje okvir za postojanje. Sve to nije bilo važno publici koja ju je zavolela kao malo koga, i svega pet albuma kasnije muzička kritika konačno je postala potpuno jednoglasna u zaključku da je Lana originalna pojava od posebnog kulturnog značaja i umetnica koja je upečatljivo opisala duh svog vremena.

Od debija za velikog izdavača, Born to Die (2012), do prošlogodišnjeg trijumfalnog Norman Fucking Rockwell!, LDR je od devojke trenutka postala neka vrsta savesti masovne kulture, od koje se očekuju komentari gde smo sad kao globalna zajednica. Naravno, Del Rej daje sve od sebe, promišljajući žensko-muške odnose u svim valerima, na način koji je jednako beskompromisan kao što je to znao ponekad da bude onaj Lua Rida: nalik njegovim pesmama, i ona igra uloge, dajući kroz sudbinu svojih junakinja snažniji portret ovog doba, nego što su to uspeli mnogi drugi, naročito alternativni heroji.

Da stvar bude zanimljivija, njen umetnički profil vremenom je sve više pokazivao korene upravo u pravovernim alternativnim inspiracijama: nije bilo nikakvog mogućeg dodatnog profita u davanju donacija indijanskim organizacijama, pevanju dueta sa off-zvezdama tipa Ket Pauer ili Kortni Lav, i još manje u obrađivanju pesme Danijela Džonstona, pomerenog umetnika što je veliki deo života proveo u duševnim bolnicama, snimajući divne dečje naivne pop pesme na gitari. Poslednji hit Doin’ Time, verzija je numere kultne kalifornijske ska–punk grupe Sublime, a album Norman Fucking Rockwell!, zatvara klavirom i glasom nošena oda tragično stradaloj pesnikinji Silviji Plat, pod nazivom Hope Is A Dangerous Thing For Woman Like Me To Have – But I Have It.

Del Rej voli sama da režira svoje spotove, koji često imaju namerno izvedenu patinu, kao da su snimljeni starim kamerama – izraz nostalgije za stvarnim doživljajem sveta, u međuvremenu iščilelim iz naše svakodnevice, popuštajući pred internetskim posredovanjem i preovlađujućom sterotipnošću. Lutkast izgled svojevrstan je štit od praznine spoljnog sveta, njemu prilagođen, a sedativ u inače lepom glasu najbolji je opis raspoloženja naših lažnom javnošću izmaltretiranih duhova posle 2010. U njenim pesmama kič je sudbina koju živimo, sa svim njegovim veštačkim ukrasima i ispraznim odnosima koji ne vode nikuda, bez mogućnosti da se izabere nešto drugo. Kod Lane život je san, a video-spot jedini dokument o nečijem postojanju. Čak i sama moguća fabrikacija njene karijere danas se s pravom može smatrati umetničkim delom koje komentariše stanje stvari oko nas.

Čuveno treptanje dok peva u nesrećno izvedenom debi nastupu u TV emisiji Džulsa Holanda, podsetilo je na Kim Vajld, koja je svojevremeno imala isto tako naglašen tik, jednako mimo tajminga, kao i kod Lane. Na momente ostavljajući utisak da prisustvujemo nekoj simulaciji nastupa, ovo celu stvar čini još uzbudljivijom – kao da gledamo namerno izvedenu kostimiranu igru, što traži naše učešće. LDR dolazi iz obrnutih 80-ih, kad su ljudi poslednji put istinski uživali u potrošnom glamuru novoromantičnog Zlatnog doba popa, i izgleda da svoju trivijalnu svetlucavost na sceni doživljava kao neku vrstu obaveze, koju sa stidom prihvata. Potrošnost svega u međuvremenu postala je norma, i Lana se, sa svojim pomalo staklastim pogledom, i očitom nelagodnošću što je uopšte tu, sama po sebi pretvorila u neku vrstu poruke – njoj je egzistencijalno nezgodno što postoji.

Tako je Lana izrazila jednu veliku poruku cele generacije, kojoj je neprijatno da uopšte bude na ovom i ovakvom svetu.

Bez Lane, verovatno ne bi bilo Bili.

U BUDUĆNOSTI NEĆE BITI HUMORA

U vremenima u kojima je industrija video-igara postala sedam puta veća od muzičkog biznisa, jasno je gde je nestala mladalačka pobuna i hronična unesrećenost stanjem oko sebe. Umesto da menjaju stvarnost, današnji tinejdžeri preselili su se u svoje svetove, vrlo bukvalno. Muzika više nije tako važan paralelni svet, ako možete da sebe izmislite ponovo kao heroja video-akcije, koji se najbolje snalazi u neočekivanim situacijama i uvek pobeđuje.

Ova civilizacija tako počinje da i u sferi mašte neguje fizičku aktivnost, praktičnost i pragmatičnost kao vrhunske vrednosti, umesto potrage za sobom i duhovnim vrednostima. Proživljavanje koje nude video-igre nije proživljavanje mnogih verzija sebe, što nam nudi umetnost, makar i u obliku najprostije pop pesme. To je odgovor na osujećenu realizaciju sebe u stvarnosti, doživljaj onog što biste hteli da uradite u realnom okruženju kad biste samo imali para, fizičke snage ili spretnosti da budete premoćni i iznad svih (naličje je opisano u pesmi Video Games kojom se Lana probila 2011, kad ju je sama postavila na internet).

Bili Ajliš i Lana Del Rej zato govore o jednom svetu koji je izgubio moć samorefleksije, o svetu koji više nije u stanju da analizira samog sebe, niti da se odmakne od iživljavanja nad sobom i planetom.

Ni grama humora više nigde nema.

Jedino su žene ostale da svedoče o tome. U svetu u kome je laž postala priznata kao još jedna informacija, samo su čulne istine važne. A njih žene bolje tumače.

Zato su nam danas potrebnije nego ikad – da nam kažu šta se ovde zapravo zbiva.