Beskrajno odrastanje

Iako njihova muzika može da se posmatra kao neprekidni međužanr, svojim petim albumom Život počinje u 30–oj (izdavač B92) Darkwood Dub potvrđuje činjenicu da njihov razvoj predstavlja magistralu domaće muzike. Naime, počev od zvuka u koordinatama Sonic Youtha (Paramparčad, 1994), preko postroka koji stupa u vezu s raznovrsnim muzičkim iskustvima (U nedogled, 1996), te paralelnim kolosecima elektronskih poetika i alternativnog popa (Trainspotting, 1997. i Elektro pionir, 1999), DDub na novom albumu osvežavaju aktuelni problem suživota analogne preciznosti i digitalne punoće. „Nismo svesno imali koncept ukrštanja ili recept za amalgam ovoga ili onoga“, kaže za „Vreme“ gitarista Vlada Jerić. „Radili smo na način na koji smo navikli da radimo, a to je više-manje improvizacija u kreiranju da bismo zatim koristili postupke koji nemaju imena, ali se sastoje u dodavanju ili oduzimanju slojeva“, dodaje on.

Više od dosad poznate i očekivane strategije infantilnog čitanja fraza, intimnog dnevnika društvenih zbivanja iz vizure svakodnevnih izraza i simbola rane elektrotehnike, Život počinje u 30–oj je kompaktna celina u kojoj je zrela muzička tektonika otvorila prostor za emotivne manevre. To se vidi već od prve, elektro-neurotične pesme Vrtlog vira u kojoj sukob udaraca i toplih boja svitanja, uz glas odsustva, predstavlja uvod u okno jedne duboke svesti – nalik padu sa oblakodera. Druga tema Steppin’ Out bujica je predivne melodije, kristalnih preliva i vožnje između hausa i džeza, podvučena zrelom produkcijom, koja u domaćim okvirima predstavlja graničnu vrednost. „Na ovom albumu smo kao producenti potpisani mi i Saša Janković, naš gost u stolici producenta, koji se time bavi u Londonu poslednjih deset, jedanaest godina“, napominje Jerić. Pesme Nova dostignuća i Repetitor podsećaju na rane radove koje uz svoju ironijsku notu mogu da se tumače i kao postmoderne reminiscencije. „Pretpostavljam da ima, i to u dobrom delu, nekakvih retro-zvukova iz najmanje dva razloga: jedan je taj što se, iako dobro pratimo recentnu produkciju, prilično naslanjamo na stvari koje smo slušali godinama, istovremeno otkrivamo nove stvari koje su postojale godinama a koje nismo čuli, a i Saša Janković, kao producent, insistirao je na analognom konceptu“, kaže Jerić. Gostujući vokal Zoran Radović Kiza pretvorio je svojim lomljivim glasom pesmu Srebrna kap u egzotičan i ekstatičan eliksir. „Zoran Radović Kiza je proveo dosta vremena s nama u studiju i neminovno je da se njegov trag vidi na albumu. Planiramo da uživo izvodimo pesmu koju peva Kiza, a da li će on biti prisutan na koncertima lično ili putem semplera, to nije ni važno“, dodaje gitarista DDuba. Milivoje Jugin je čovek koji nas podseća na mit o tehnološkom usponu u vreme našeg detinjstva, a istoimena verzija DDuba vraća nas u perspektivu kada je vasiona bila obećana zemlja, okean tišine iza neba, budućnost za koju ćemo zauvek ostati adolescenti; to je grudobolna space-sapunica koja titra sa crno-belih ekrana.

Među deset izabranih od šesnaest gotovih pesama (od kojih će se neke naći isključivo na njihovom zvaničnom sajtu darkwooddub.com), setna groteska Baobab i duhoviti hvalospev informativnom sistemu Dnevnik, osim što ukazuju na diskutabilnost završetaka pojedinih tema, dobar su primer upliva elektronike koja od jedrih tema stvara jedreće teksture. „Elektronski input bio je tu od samog početka. Dobar deo pesama je nastajao oko nekog elektronskog bita ili rifa, mada je bilo i potpuno drugačijih primera. Nema posebnog tretmana elektronike, to je postupak koji je ravnopravan sa sviranjem, a kao treći instrument se pojavio studio, jer u finalnoj fazi i studio sam – svira“, tvrdi Jerić. Novotalasni trip-hop Dorćolac, sa svojim kalemegdanskim sutonom i nevremenom koje nailazi, govori o rascvatu slabosti i nesigurnosti koja je divna. Ujedno, to je i uvertira za završnu Život počinje u 30–oj čije prizivanje slika zgrada s praznim terasama i dvorišta s još neizgaženim školicama završetku albuma daje elegičan i eskapistički ukus.

Aktuelno ostvarenje DDuba puno je optimizma i inspirativnih fluida čije je stvaranje, po rečima samih autora, teško razdvojiti od rada na konfigurisanju sopstvenog studija Elektropionir (Jerić: „Potrošeno je godinu i po dana na sastavljanje studija, a mnogo manji deo vremena na bavljenje muzikom.“), tako da može da se posmatra kao organski zdrava, gotovo biološka ploča, koja nudi rehabilitaciju uma i tela (što je i najavljeno uličnom svirkom u ponedeljak 24. juna). Za ovaj, za naše uslove neopravdano složen, uznemirujuće ozbiljan i, konačno, lep album DDub treba da optuže sopstveno beskrajno odrastanje. Njegov vibrirajući eho kazuje da smo na izmaku društvene krize i da je vitalnost u tome da se prisetimo da smo, iznad svega, patriote estetike.