Berlinske jagode

Ima li u današnjoj Evropi fascinantnijeg grada od Berlina? Razoren od Saveznika potkraj Velikog Rata kao Središte Zla, kao glomazna kulisa za „vučju jazbinu“, već u vreme Zida izrasta u mesto kroz čije srce protiče sama Istorija, ovaploćena, u čistom stanju; ujedinjenjem Nemačke, do kraja izrasta u ono što je Zapadni Berlin dobrim delom već bio: po mnogo čemu najuzbudljivija prestonica Evrope, mesto koje produvavaju vetrovi blagostanja i sređenosti Zapada i dramatičnosti i uzbudljive „hiperrealnosti“ sivog evropskog Istoka, što čini da rezultat ovih ukrštanja bude jedna nadrealna „KKK“ mešavina Kapitala, Kontrakulture i ruševina Komunizma. Pri čemu ne znaš šta je od toga svega monumentalnije.

Razume se, tamo gde Duh susreće Istoriju – što ume da bude slatko, ali i bolno i opasno – ne može da ne bude dobre književnosti u izobilju. Čak je i do našeg „svračijeg zakutka“ poslednjih godina došlo nešto prevoda savremenih nemačkih pisaca (recimo, Inka Paraj, Judit Herman; uskoro će i Ralf Rotman) čije su izvanredne knjige duboko prožete Berlinom; ni to nije sve – tu su i knjige autora iz drugih zemalja, takođe suštinski „berlinske“, od Jaroslava Rudiša do Bore Ćosića. O Wladimiru Kamineru, ruskom Jevrejinu i naturalizovanom Berlineru, da i ne govorimo.

Roman Trg Bokshagen relativno mladog Torstena Šulca (rođ. 1959; filmski reditelj i dramaturg) legitimno spada u ovaj impresivni niz. Već i sam naslovni toponim nužno – osobito ako znamo da pripada Berlinu – asocijativno vuče na jedan drugi, slavniji: Berlin Alexanderplatz. Torsten Šulc, dakako, nije Alfred Deblin, niti ima tako visokih pretenzija. No, ovo je obimom neveliko ostvarenje (151 strana) nastavak onog – ne baš „tipično nemačkog“, ili bar ne onakvog kakav „mi“ poznajemo – poetičkog niza, onog, ako hoćete, lirsko-humorno-setnog osećanja sveta koje neretko nazivaju „češkim“ (što je poodavno više žanr nego geografsko određenje), a koje u savremenoj prozi najbolje reprezentuju, recimo, Pražanin Mihal Viveg ili „hrvatski, a naš“ Ante Tomić. Ako volite knjige ovih pisaca, ni Trg Bokshagen vas neće razočarati…

Kao i sam naslovni trg, roman je „lociran“ u sivom i tmurnom Istočnom Berlinu, one globalno nemirne i prevratne 1968. Pronicljivi i osetljivi klipeta Holger, narator zatečen pred zlatnom (i strašnom) kapijom puberteta, provozaće nas kroz karusel likova i situacija tako, bože moj, „običnih“ i „već viđenih“ – svako na svetu ima neku svoju grlom-u-jagode priču – a opet, besprekorno Šulcovo spisateljsko umeće učiniće da čitaocu taj, hajd’mo reći, nedostatak originalnosti, zapravo uopšte ne zasmeta. Vremena su, rekoh, prevratna, toliko da to ostavlja posledice čak i na živote skromnih stanovnika jednog učmalog gradskog kvarta, usred te zaumne DDR-skalamerije, za koju već danas jedva možeš poverovati da je ikada i postojala. Šulcov balavi, ali ne baš naročito naivni pripovedač sjajno će portretirati likove poput njegove već šest puta udavane (i na sedmog već pogledajuće, dok šesti, deda Rudi, umire na rate u krevetu) bake Oti, ideologijom i grotesknom dedeerovštinom zaluđenog oca, „opunomoćenog načelnika odseka, druga Jirgensa“ i multidisciplinarno nezadovoljne i frustrirane majke, tajnovitog ujka Bodoa, poznatog po tome da ga baš retko viđaju sa devojkama, kvartovskih derana i devojčuraka s kojima će Holger otkrivati stanovite Tajne – dok ne shvati da mu se još ne mili da ide tako daleko… – bakinih pijanih udvarača i ostalog „malog“ sveta koji se roji jednim sivim Gradom i Svetom. Ali, nema normalnog klipana-pred-pubertetom koji nije iznad svega opsednut misterijama, avanturama i zaverama: kroz jednu takvu, u kojoj su pripadnici supertajne Komune 25, ili možda pak levičarski radikali sa zapada („Komuna 1 u kojoj su se studenti s veoma dugim kosama bavili grupnim seksom s lepim ženama i bili protiv kapitalizma“), ili čak neko sasvim treći, ubili komšiju i bakinog udvarača Fiša Vinklera, a sve zato što ovaj bivši – i nepokajani – nacista, Šulc – kao kakvom proznom akupresurom – pritiska jedno bolno, „prazno mesto“ zvanične ideologije. Odavno nam se čini da „sve znamo“ o obračunu s nacističkim nasleđem u Zapadnoj Nemačkoj – a onda pred nas iskoči Ginter Gras i stane ljuštiti luk! – ali o onome na Istoku ne znamo ništa. Ta, kako i da znamo: Zvanična Doktrina veli da toga u DDR nema, svi su ti Zli Naciji ostali na Zapadu… Holger će, međutim, čak i od svoje dobre bake čuti poneku reč razumevanja i topline za Hitlera – ili, pre, za sopstvenu mladost – a šta tek reći nad činjenicom da je čak i drug Valter Ulbriht – Honekerov, naime, prethodnik – kadgod stajao na istoj pozornici sa nacističkim glavešinama, dok su se ono njuškali i zajedno borili protiv trulih (socijal)demokrata… Dok na sve strane oko malog Holgera ispadaju aveti, stvarne i zamišljene, Šulc uspeva da elegantno razvije i dopriča priču o Prljavštini Ispod Tepiha jednog licemernog, hipermegaveštačkog „progresivnog“ društva, a da Trg Bokshagen pri tome, ali zaista ni u jednoj jedinoj rečenici, ne postane gnevni političeski pamflet. Naprotiv, što se dublje zakopavamo u Tamnu Stranu, to više upada u oči Šulcov dar da duhovito i šarmantno portretira jedno vreme („lude šezdesete“; hoće li ta šašava decenija ikada iscrpsti svoje zabavno-nostalgične potencijale?!), da ljupko modelira muke i slasti jednog Odrastanja – tako jedinstvenog i tako tipičnog istovremeno – i da, brat bratu, učini da Trg Bokshagen postane knjiga koju ćete (za)voleti, a ako se ikada zaputite u Berlin, poželećete da ga vidite baš kao i onaj stariji i lepši Alexanderplatz!