Posle rušenja Berlinskog zida istočnoevropski umetnici su postali učesnici najatraktivnijih izložbi u Evropi. Ova „moda“ je ubrzo zastarela, tako da se smanjio i interes za rad umetnika. Radi prevazilaženja jaza između dva geografski, nacionalno, pa i komunikacijski različita podneblja, osnovana je Manifesta. Zamišljena kao putujući Evropski bijenale savremene umetnosti, prva Manifesta je održana 1996. godine u Roterdamu. U periodu od 24. maja do 25. avgusta ove godine Frankfurt je grad domaćin Manifeste 4.
Izbor umetnika koji će se predstaviti na 4. Manifesti poveren je timu kustosa koji čine Jara Bubnova, direktor Instituta za savremenu umetnost u Sofiji, Nurija Enguita, glavni kustos „Antoni Tapies“ fondacije u Barseloni, i Stefani Moazdon-Trembl, samostalni kustos iz Pariza. Ruskinja Jara Bubnova (1961) od 1984. godine živi i radi u Sofiji. Predaje na Novom Bugarskom univerzitetu. Organizovala je preko 20 samostalnih i grupnih izložbi.
„VREME„: Manifesta je prva velika izložba sa isključivo ženskim kustoskim timom. Kakva je bila saradnja sa ostalim kustosima Manifeste?
JARA BUBNOVA: I pored toga što imamo različite pristupe, pogotovo u poznavanju pojedinih umetnika, ipak smo pokušale da izbegnemo političku korektnost. Moj zadatak nije bio da se „borim“ za umetnike iz istočne Evrope, već da privučem i obrazujem druge kustose. I one su imale isti zadatak – da mi pokažu načine na koje mogu da prihvatim zapadnoevropske savremene umetnike. Glavni cilj nam je bio da zadržimo transparentnost ovog odabira – nije bilo međusobnih tajni u procesu odabira i u stvaranju projekta.
Manifesta je, verovatno, prvi veći poduhvat na polju savremene umetnosti koji ima cilj da zabeleži političke i društvene promene koje su se odigrale u poslednjoj deceniji u Evropi. Koja je koncepcija Manifeste 4?
Veliki izazov je to što se Manifesta svaki put odvija u drugom gradu, dakle, svaki put je druga infrastruktura. Uvek se kreće iz početka: ne znate se međusobno, ne poznajete mesta, objekte, prostor… Kada smo se prvi put našle u Frankfurtu, ustanovile smo da niko od nas tri ne poznaje dovoljno Frankfurt. Bile smo u sličnoj situaciji kao mnogi umetnici: pozovu ih da nešto urade, oni borave u gradu nekoliko dana, moraju da urade neki umetnički rad, spakuju kofere i odu, nestanu zauvek. Oni su kao teniseri, koji se bune što moraju da putuju po celom svetu i ne posete nijedno mesto u gradu u kojem je turnir, osim stadiona i hotela. Nama izgleda da oni žive glamurozno – putuju po divnim mestima širom sveta, ali za njih je to sve isto: dobri hoteli, tereni, sobe za trening…
Pošto svi organizatori štede na budžetu, ni savremeni umetnici nemaju vremena da se zabavljaju: pojave se negde i u vrlo kratko vreme treba da stvaraju, daju predloge, osete prostor, ostvare komunikaciju, popune budžet… Dakle, mi smo kao umetnici: stignemo u Frankfurt, moramo da uradimo nešto vrlo brzo, pod restrikcijama budžeta, a da se ne poznajemo dovoljno dobro. Onda projekat startuje, a mi nismo prisutni jer su nam ugovori istekli sa otvaranjem izložbe. Nema mnogo prostora za uživanje.
Od umetnika iz Srbije svoje radove će predstaviti Asocijacija Apsolutno. Kako ste odabrali umetnike koji će se predstaviti na izložbi?
To je bilo ključno pitanje. Razgovarale smo s kustosima prethodnih Manifesta i ustanovile da nije dobro da pravimo liste kao da je izložba mešavina više kustososkih lista; takođe, nije dobro ni da glasamo jer je to ponižavajuće za umetnike. Iako je bilo dosta teže, rešile smo da potražimo zajedničko mesto za sve umetnike. Glavni uslov je bio da umetnici koje pozovemo ne budu egocentrični, već širokih shvatanja, iako je to vrlo teško jer su svaki umetnik i svaka umetnost neophodno povezani s egocentričnošću. I komunikativnost je bila uslov, zato što je jedan od zadataka stvaranje potprojekata u projektu – projekti umetnika u projektu Manifeste.
Odabrali smo umetnike koji su spremni da rizikuju i rade bez konceptualnog kustoskog okvira, što im ujedno daje i veću odgovornost. Hteli smo da njihovi radovi ne budu samo izjave i da njihova aktivnost ne bude isključivo političke prirode. To je bilo teško zato što je veći deo savremene umetnosti – politički ili socijalni aktivizam – daleko od prave umetničke produkcije. Naš zadatak je bio da nađemo umetnički deo u tim radovima.
Na Manifesti se ne dele nagrade; nema nadmetanja nacionalnih predstavnika. Želja stvaralaca Manifeste je da se „prevaziđu postojeće regionalne, socijalne, lingvističke i ekonomske barijere u Evropi„.
Dok velike izložbe, kao što su bijenala u Veneciji i Sao Paoulu, pa i Dokumenta u Kaselu koja nije toliko velika, polako zastarevaju jer imaju koncept predstavljanja zemalja i regiona, Manifesta praktično nema tu ideju reprezentacije. Izložba je vrlo personalizovana, kustoska, u njoj nema mesta za nacionalne paviljone. Zanima nas proces stvaranja jednog dela, a ne uslovi njegove prezentacije.
Pošto nemamo jedinstven koncept, ni sâm projekat nema naziv. Dakle, bavimo se kontekstom novog grada, zatim kontekstom Frankfurta, kontekstom umetničke pojave u novonastaloj situaciji i kontekstom tranzicionog grada koji nije interesantan nikome.
Na inicijativu crnogorskog princa Nikole Petrovića Njegoša 1991. godine osnovan je Bijenale u Cetinju. Sa Andrejom Jerofejevim, direktorom moskovske Savremene galerije „Tretjakov„, organizujete predstojeći, 4. Cetinjski bijenale, koji se otvara 22. juna.
Veoma poštujem Nikolu Petrovića Njegoša, smatram da je veliki čovek. Takođe, sviđa mi se Cetinje, njegova arhitektura i položaj grada u okviru zemlje. Posle pet godina, koliko nisam bila na Cetinju, uvidela sam da je napredak u razvoju kulturne klime ogroman, prosto neverovatan.
Glavni zadaci u organizovanju Bijenala u Cetinju bili su stvaranje odgovarajuće atmosfere i priprema dobre infrastrukture. S obzirom na to da je to „mala“ izložba, to je jedino što smo mogli kvalitetno da uradimo. Bijenale je podeljen u tri odeljka: „Razgovaraj s prolaznikom na ulici“ – bavi se praksama performansa i pitanjem rizika komunikacije s publikom; „Skulptura za stanovanje“ – obaveza umetnika da naprave rad koji je socijalno nepotreban; „Ultimus Projectum“ (Poslednji projekat) – pitanje uticaja kompromisa u pravljenju arhitektonskih i urbanističkih projekata. Htele smo da ostvarimo susretanje i međusobno povezivanje različitih umetničkih pristupa, kao i da ispitamo mogućnosti Cetinja za prihvat nove umetničke prakse.
Možete li da uporedite rad na Manifesti i rad na Cetinjskom bijenalu?
Manifesta je dosta eksponiran događaj, tako da je proces organizovanja komplikovaniji i naše učešće odgovornije, određeno pravilima. Ono što možemo uraditi u „manjem formatu“, ne možemo na Manifesti. S druge strane, na Cetinju nema toliko pravila, ali ima dosta entuzijazma. To je moja omiljena manifestacija; raduje me što sam u mogućnosti da eksperimentišem.
Najveći problem je bila infrastruktura: radeći na Manifesti ustanovila sam koliko je ona važna za jedan tako veliki događaj. Kada sam videla kako radi mašinerija Manifeste, uvidela sam koliko smo siromašni i marginalizovani u našim zemljama; pravimo ogromne greške kada organizujemo velike događaje. Jedna takva greška bila bi da pokušamo da se takmičimo s velikim događajima kao što je Manifesta.
Vi ste jedan od osnivača i direktor Instituta za savremenu umetnost u Sofiji. Šta nam možete reći o pozicioniranju Bugarske na međunarodnoj umetničkoj sceni?
U osnovi, bugarski kulturni background sličan je srpskom. Ipak, vi imate bogatiju istoriju i velike uzore kao što je Marina Abramović. U Bugarskoj vlada pustoš na likovnoj sceni, tako da svaku malu pobedu računamo kao veliku. Ali, reč je o vrlo maloj grupi ljudi i još nemamo opšte priznanje. U Bugarskoj ne postoji muzej savremene umetnosti, nema kolekcionara savremene umetnosti, osim umetnika i ljudi vezanih za scenu. Ima vrlo malo kritičara i publikacija koje se bave savremenom umetnošću. Nema ni kvalitetnog obrazovanja.
U međunarodnim okvirima, Bugarska se još ne pojavljuje kao zemlja ili kultura, ali ima dosta umetnika koji izlažu individualno i neverovatno su uspešni. Deset-dvanaest godina posle proboja ovog nacionalnog fenomena, on je priznat na međunarodnoj sceni, ali ne i u Bugarskoj. Ne postoji shvatanje da ova umetnost uopšte i postoji. Ovo je vrlo zanimljivo zato što su se odlični umetnici formirali uprkos situaciji koja je vrlo teška. To im je dalo određene mogućnosti i oruđa koja su im omogućila da se ponašaju vrlo „negativno“, čak i ignorantski. Najbolji primer za to je Netko Solakov. U pogledu izložbi i po tome što se njegova dela već nalaze u mnogobrojnim muzejima, on je verovatno najuspešniji istočnoevropski umetnik u proteklih deset godina. Dakle, zaista je reč o karakterističnom razvoju individualnih pristupa i pojava.
