Bečka škola

Obeležavanjem 250. godišnjice rođenja Volgfanga Amadeusa Mocarta, domaća baletska scena dobila je nov komad koji je, evo, pred sam početak velikog letnjeg raspusta izrastao u događaj sezone. Uprava Opere i teatra Madlenianum u goste je pozvala veoma priznatog austrijskog koreografa Renata Zanelu da u saradnji sa domaćim igračima adaptira i prenese svoj balet o Mocartu, inače premijerno izveden 1998. godine u Bečkoj državnoj operi. Iako predstava nije sasvim nova i nije sasvim domaća, može se reći da je ceo projekat u potpunosti uspeo: Zanelin temperament i koreografska sigurnost učinili su da domaća publika Amadéa proglasi „svetskom predstavom“; lako pokretna scenografija i njen svet ekspresivnih erotskih crteža i jakih akrilnih boja cenjenog austrijskog slikara i scenografa Kristijana Ludviga Aterzea ne samo da osvežavaju već i podsećaju na kod nas pomalo zanemarenu eksplicitnu likovnost scenografskih postavki; originalni kostimi Žordija Roiga iz Španije, koje je Bečki balet ponudio Madlenianumu na dvogodišnje korišćenje, čine sjaj i glamuroznost ovog baleta još većim; naši igrači su odlični – uvežbani, lako vladaju pokretom i imaju izražen personalitet.

U baletu Amadé, Renato Zanela, danas samostalni koreograf, pored raskoši jednog vremena i već ustaljene dinamične predstave o velikom kompozitoru uneo je bogato iskustvo i tradiciju Bečkog državnog baleta, čiji je direktor bio celu deceniju, sve do prošle godine. Praveći ovaj neoklasični balet, Zanela ga čini prisnim i popularnim uz pomoć životvornih koreografskih ideja i obilj glumačkog manirizma. Dramski motiv baletske priče o Mocartu, kao i u Puškinovoj drami Mocart i Salijeri, kao i u Formanovom filmu, jeste večito rivalstvo između veličanstvenog i neshvaćenog genija i sujetnog, mračnog dvorskog kompozitora. Zanela, na sreću, ne podleže „komediji“ njihove međusobne borbe i podmetanja, već kroz pitoresknu koreografsku strukturu dotiče njene najbolnije vrhove: na primer, da bi zadobio zaslužene pozicije na dvoru Mocart neuspešno pokušava da pridobije Salijerija, njegova žena Konstanca takođe moli Salijerija da pomogne njenom mužu, a on, sputan zavišću, ne može da pobedi svoju sujetu. Ceo komad odiše potpunošću i zaokruženom fabulom, ne bavi se „moraliziranjem“ i nije samo površna ilustracija dobra i zla. U koreografskom smislu, Zanela je ekstrovertan, kompleksno razmišlja i opušteno realizuje svoje zamisli, mada njegovo stvaralaštvo ne donosi ništa epohalno novo. Wolfgang Amadé nije predstava iz vrha svetske produkcije, možda iz treće odozgo, ali može joj se odati niz priznanja: za lakoću koreografije neopterećene nagomilanim elementima, za odsustvo tromosti tempa i za nimalo jeftino ugađanje publici. Na momente, primetićemo možda veliku gužvu na sceni, ili će nam zasmetati iznenadna mešavina plesnih stilova, ili preterana slojevitost ženskih kostima koji „guše“ pokret, ali sve to ne remeti utisak da je ovo jedna od najlepših predstava na našim igračkim scenama.

Tajna Amadéa leži u naročito prefinjenom populizmu, ali s druge strane u bogatom i veoma zahtevnom igračkom mentalitetu kroz koji su maksimalno istaknute vrednosti naših igrača. Udarnu liniju čine njih četvoro: Dejan Kolarov kao Mocart, Milan Rus kao Salijeri, u ulozi Konstance Ana Pavlović i kao Kolumbina, energična i nezamenljiva u sličnim fah-rolama, Dalija Imanić. U glavnoj ulozi je Dejan Kolarov, koji je pored već osvojene sigurnosti na sceni i pored niza elegantnih, visokih skokova, svoje tumačenje Mocarta toliko osnažio glumačkim intervencijama da je samo svojom pojavom bojio i menjao scensku atmosferu, od ushićenja do dubokih padova i razočaranja. Uz njega, na pravi način shvatajući ulogu Konstance, žene u potrazi za srećom svoga muža, Ana Pavlović je tačno podesila svoj glumački doprinos, ali je takođe najpre savitljivošću i brzinom rada svojih stopala učinila da svi zajedno na momente „dohvatimo“ njenu virtuoznost. Samo je još malo vremena potrebno da ovo dvoje igrača baš svaki svoj pokret na sceni uspeju da prožmu nekim „unutrašnjim“ glasom i učine ga još svesnijim i još duhovnijim. Zato se pitamo da li je upravo takav učinak u svakoj kretnji Milana Rusa stvar postignuća ili posebna vrsta talenta. Više nego tehnička izražajnost ovog našeg Salijerija naročito je došla do izražaja u solo igri, zapravo zasebnoj minijaturi na kraju predstave, kada njegove ruke a onda i torzo počinju da govore sami za sebe i postaju duboka metafora prolaznosti i zaborava. Naravno, sam kraj posvećen je večito mladom i uvek za korak ispred svih, onome koji je svoja muzička remek-dela potpisivao kao – Amadé.