Možda u ovim proznim radovima ima društvenih skrivalica u kojima se mogu prepoznati stvarni junaci (nekadašnje) javne scene, ali bi učestvovanje u igri odgonetanja značilo i saučesničko privlačenje stolice u otužnom kopanju po tuđim životima. Takvo čitanje ipak stvar je izbora, mada nema sumnje da je Mira Marković računala na čitaoce bliske po patosu čak i ako im je srce na desnoj strani
Članovima književnih žirija neće biti lako ako se budu sreli s onim što je Mira Marković objavila pod naslovom On i ona. Jeste knjiga, nema sumnje, ali kakva? Dnevničke zabeleške nisu, publicistika nije, nije ni roman, mada se kroz sva poglavlja provlače On i Ona kao glavni junaci. Liči na kratku prozu, a nisu klasične priče. Obično se opisuje jedan, uslovno rečeno, događaj u kome učestvuje više likova kao u bilo kojoj pripovetki, ali na kraju svake celine pisac izvede solo deonicu u prvom licu jednine i tresne pred čitaoca neku vrstu naravoučenija, tipa: „Propustila sam da napišem da su bili veoma srećni. Jedino, što nikada nisam otkrila razlog te sreće.“ Ili: „A, opet, ponekada i sve češće pomislim – možda je On tako beslovesno trčkarao od plave do glupe, od poznate do nepoznate, od bilo koje do bilo koje, da bi kamuflirao inferiornost koju je osećao pred njom, boljom od sebe u svemu.“ I slično.
Pomalo neobično priznaćete, kao u basni. Nema baš životinja i biljaka s ljudskim osobinama kao kod starog Ezopa, ali bi se umesto Njega i Nje lako mogli staviti jablan i trska, roda i lija, vo i miš ili neki drugi par. Jedino što bi takvi junaci narušili atmosferu popodnevnih trač-seansi koja probija sa stranica knjige. Udobno kanabe, miris kafe, ukus vanilica, lagano uvlačenje dima i ćaskanje o tome da li je lisica prevarila rodu ili je roda nasamarila liju. Nekako ne ide. Potrebni su ljudi od krvi i mesa, neko poput Nje ili Njega. A, autorka će, kako kaže za jednu svoju junakinju, sakupljati, klasifikovati i deponovati u svojoj svesti njihove nedostatke, „pedantno i odgovorno kao dugogodišnji službenik u Saveznom zavodu za statistiku, koji vodi evidenciju o broju i strukturi stanovništva“.
Dakle, drage moje, ovako sam to klasifikovala i deponovala u svojoj svesti. Ona je bila obrazovana, urbana, vredna i dobra, a On je bio zao čovek. Sve je na njemu bilo zlo. I oči i glas i brada i hod i smeh i pogled i reči. Posebno brada. I taj zli čovek je, drage moje, stalno kinjio ovu dobru ženu.
Ma, nije moguće?
Jeste, jeste, On joj je svakog dana sadistički i agresivno stavljao do znanja da je ružna, glupa, beznačajna i neugledna, možete misliti.
IIIIIjuuuu… pa kako ga je trpela?
Ne znam ni sama. Kratko vreme se branila, a onda je položila oružje.
Ma da, takve smo ti mi žene.
Da, da, drage moje, tako nam i treba kada svašta dopuštamo.
I, šta je bilo na kraju?
Ma ništa, stara priča. Prerano je ostarila, postala smetena i sluđena, slika nesrećne žene i poniženog ljudskog bića…
Takvi su On i Ona iz jedne epizode. A drugi, kakvi su drugi junaci knjige? Pa, kako ko. Lepi, ružni, siromašni, bogati, obrazovani, neobrazovani, verni, neverni, hrabri, kukavice… kako inače izgledaju ljudi kada se na taj način rovari po privatnosti. Stvarnoj ili izmišljenoj, nije previše važno. Bitan je taj odnos prema Drugome, realnom ili fiktivnom, koji čini osnov poetike banalnosti ovog dela.
Možda će očekivanja biti izneverena, ali je u knjizi On i ona teško naći više od toga. Nema čak ni zagonetki o tome ko je zaista taj On „koji je imao vrlo primitivne potrebe u vezi s hranom“, „ne baš naročito okupan, mirisan i sa osećanjem za lepo i uredno“ ili Ona, „srpska kraljica“, „uspravna, ozbiljna, nedodirljiva, o kojoj se zna samo ono što ona hoće da kaže, a Ona, uglavnom, neće ništa da kaže“, niti uvida koji bi išli dalje od fraze kako je „dvadeseti vek sačuvao manje važne kao većinu“. Možda u ovim proznim tekstovima i ima društvenih skrivalica u kojima se mogu prepoznati stvarni junaci (nekadašnje) javne scene, ali učestvovanje u igri odgonetanja znači saučesničko privlačenje stolice u otužnom kopanju po tuđim životima.
Takvo čitanje stvar je izbora ako ono što se eufemistički naziva „čaršijom“ uopšte ima sposobnost da misli i bira. Nema sumnje da je Mira Marković ipak računala i na čitaoce bliske po patosu čak i ako im je srce na desnoj strani, mada je činjenica da je supruga Slobodana Miloševića objavila novu knjigu već dovoljno provokativna po sebi.
Tim pre što je prate i neke druge okolnosti: Urednik izdanja, glavom i bradom, titulo praemisso, Hadži Dragan Antić. Izdavač, ni manje ni više, certum est, quia impossibile est, propalo medijsko čedo „Dnevne novine“. Izdanja – dva, legere et non intelllegere, po hiljadu primeraka (prvi tiraž verovatno su razgrabili virtuelni čitaoci pre nego što se knjiga našla u prodaji). Zemlja izdanja Srbija, anno Domini 2002.
Možda u objavljivanju knjige ima neke hrabrosti, nesvojstvene autorima pulp fictiona. Nije lako napisati nešto kada ste sigurni da će vas šutirati s leva i desna pošto više nema aure moći i nedodirljivost. Ili je to samo puko nesnalaženje u vremenu s obzirom da sam naslov predstavlja (ne)osvešćenu parafrazu hronike On, Ona i mi Slavoljuba Đukića, i polaganje nade u jeftin ukus poklonika ženskog pisma i tragičnih sudbina.
Pisac bez podrške u kritičarskim krugovima, majka bez dece u blizini, baka bez prijatelja u komšiluku i supruga bez muža pored sebe. To je kontekst koji gura pod tepih sve ranije uloge Mire Marković. U to se savršeno uklapa knjiga On i Ona, jer nova proza sigurno nije povod za podsećanje da je autorka izdavala poternice za ljudima, bez milosti i obzira.
No, čak i sa tom vrstom amnestiranja, knjiga Mire Marković deluje sumorno i tužno, poput (izmišljene) sudbine jednog junaka iz Književnih anegdota. O Hercenu je reč, koga jedan drugi pisac stalno mlati štakom po glavi. Svaki put kada ga vidi, dohvati štaku i tras po tintari. I, taman kada je postalo neminovno da će se štaka ponovo sručiti na njegovu glavu, čitalac vidi Hercena kako se sapliće na ulici o odvratnu crnu mačorčinu, potom ga u naletu obara čopor besnih pasa, da bi ga na kraju fljusnuo repom po licu konj poručnika Ljermontova. Tražeći naočare koje su mu odletele u žbunje, imao je šta da vidi. Zluradi osmeh Lava Tolstoja koji ga je, je l’ te, redovno mlatio po glavi.
„Ipak Tolstoj nije bio nečovek“, primećuje autor Književnih anegdota: „’Prođi’, veli, ‘prođi, kukavče’ i pomiluje ga po glavi.“
Mada liči na moralne pridike iz knjige, možda je to jedina reakcija čitaoca na sočinjenije On i Ona. Samo što je malo nelagodno kada pomislite da je neko ko ispisuje takve redove bio jedan od gospodara života i smrti.
Oni koji u knjigama podvlače lepa mesta, sigurno će obeležiti i sledeće pasaže koji doslovno glase:
„Usred leta, visoko u planinama, na livadi, blistavo zelenoj, na podnevnom suncu, završavala se njihova ljubav.
Sreli su se samo tri meseca pre toga i gledali se začuđeno, toliko su bili zgranuti obostranom lepotom i mogućim ishodom tog otkrića. Oboje su imali 20 godina, likove iz priča o antičkim bogovima. Ona božanski ženski, On božanski muški, možda su bili i lepši od svih likova čijom su se lepotom međusobno takmičile sve legende i bajke.“
(…)
„Rastali su se pre nego što je zašlo Sunce. Ne znajući da se rastaju. Mislili su da će idućeg jutra opet, Ona, u drugoj haljini i On u drugoj košulji, isto tako lepim i letnjim, nalik na njih hodati kroz potok i travu, sedeti na šljunku, gledati u vrhove hrastova i jela.
Ali, izgubili su se. Ona je krenula ka većoj vodi, ka toplim morima, ka pravim plažama i ostala tamo. On se zaputio ka planinskim vrhovima dalekim i visokim, jedva dostižnim i opasnim, da ih osvoji sam i samo za sebe.
Sva daljina ovog sveta našla se između njih. Brzo i zauvek. Kao da nisu zajedno ni postojali.“
(… )
„Za mnoge blagorodne, dobre i naivne ljude On je delovao kao ubedljiv autoritet. Imao se utisak, i kada bi rekao da je Hanover glavni grad Avganistana, a glista kičmenjak, da bi to mogle biti istine, nove i iznenadne. Ponašao se sa nadmenošću naročito privilegovanih i sa autoritarnom agresivnošću, pa je tako i nekom upućenom, ali sa poverenjem u nove izvore sklonom čoveku, stvar mogla da izgleda i drugačije, sada, kada je saopštava jedan tako izuzetno obavešten čovek, tek pristigao iz „sveta“ (a On je uvek tek pristigao iz „sveta“) i neko sa kontaktima koji su izvan svake sumnje. Doduše, i izvan svake kontrole. Ali, njegovim „žrtvama“ nije nikada padala na um moguća spornost njegove specijalne pozicije.“
(…)
„Ona nije bila baš iz prestižne građanske kuće, ali je bila iz neke slične situacije. I zato je njihov život počeo lako i skladno. Našli su se – sa aspekta psihološkog i zdravorazumskog tumačenja njihove zajednice.“
(…)
„On je bio igrač za tu ulogu u tom ambijentu, Ona je razumevanje života situirala u taj ambijent. Iako tek udata, s vremena na vreme, dopuštala je sebi kratku i laku ljubav sa materijalno i statusno stabilnim učesnicima opštinske zbilje. To je bilo za svaki slučaj…
U vreme kada su njih dvoje bili mladi, državno-politički život, a naročito partijski, donosio je iznenađenja, koja su se često sukobljavala sa pravednim, sa logičnim i očekivanim. Bilo je tako i pre, naravno. Ali, društvo u kome se kasnije živelo obećavalo je da više neće biti tako. Mislim, nepravedno, pa i nelogično. Ali, to nije tema.“
(…)
„Ona nije umrla. Ona je samo zaspala i u snu ostala večno sa njim. Njena se ljubav nastavlja, njena sreća traje. Ona je našla način da ga nikad ne izgubi, da On zauvek ostane sa njom.“
(…)
„Ali ne tek pristigla vučica iz šume, sa mirisom peska u kosi koji je Morava izbacila na obalu, ne dojučerašnja partizanka koja je jedva skinula svoju gerilsku bluzu, ne Lorkina junakinja u dugačkoj šarenoj suknji. Prebrzo i nasilno je gurnuo u kancelariju i šlafrok. Nije bila rođena da bude službenica i domaćica.“
Uprava pozorišta u Vranju otkazala je izvođenje predstave „Galeb“ navodno zbog tehničkih razloga, čim je saznala da će glumci javno uputiti podršku studentima. Pre Vranja, i upravi Narodnog pozorišta u Beogradu se nije dopalo što su glumci javno iskazali svoj stav
Ministarstvo kulture je objavilo da će Vlada na prvoj sednici glasati o njihovom Rešenju o obustavi izvršenja Tarife, te da će preispitati nepravilnosti u radu OORP među kojima se najviše njih odnose na advokata Dušana Mijatovića
Dokumentarac Srđana Šarenca prikazuje se ove sedmice u Beogradu i Valjevu , a „Vreme“ vodi čitaoce na projekcije
Prva retrospektivna izložba Miodraga Dade Đurića otvorena je u Galeriji SANU. Amaret Zidon, autorka izložbe i umetnikova ćerka, odabrala je 50 radova od kojih se mnogi od njih prvi put prikazuju
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
