Banda autsajdera

Reditelj Vladimir Perišić je član Saveta i selektor jednog od pratećih programa ovogodišnjeg FAF-a. Razgovaramo o njegovoj selekciji „radikalnog autorskog filma“ kao i o značaju i mestu autorskog filma u današnjem svetu i filmskoj industriji

„VREME„: Jedan od pratećih programa 20. Festivala autorskog filma koji vi uređujete zove se „Bande à part„. Ko je ta banda autsajdera? Zašto ste program nazvali ovako, u jasnoj referenci na Godara?

VLADIMIR PERIŠIĆ: To je naravno jedna vrsta omaža Godaru, tačnije jednoj ideji autorskog filma koju je umeo da inkarnira. Ali smo selekciju takođe mogli da nazovemo i „Nepomireni“ po istoimenom filmu Žan-Marija Stroba Nepomireni ili Samo nasilje pomaže tamo gde nasilje vlada (1965)

Radi se o autsajderima, i to u dva smisla te reči. O onima koji se dobrovoljno pozicioniraju izvan – izvan centra, izvan industrije, izvan podele na dokumentarni i igrani film… I o autsajderima kao društvenoj i političkoj kategoriji – o onima koji su isključeni a čiju sliku i glas ovi filmovi pokušavaju da učine vidljivim, odnosno čujnim.

Šta je danas autorski film, šta je „novi filmski jezik„? Ko su, po vama, danas njegovi najvažniji predstavnici i na koju tradiciju se oni nastavljaju?

Najinteresantniji filmovi u poslednjih 15-ak godina su urađeni sa jako skromnim, ponekad minimalnim sredstvima, umnogome zahvaljujući pojavi digitalnih kamera koje su olakšale proces pravljenja filmova. To siromaštvo rediteljima vraća nezavisnost koju je film, pod pritiskom industrije, u velikoj meri bio izgubio. Po tome je ono što se danas dešava slično italijanskom neorealizmu i francuskom novom talasu.

Ti filmovi se, s jedne strane, odlikuju živim, direktnim kontaktom sa stvarnošću, a sa druge velikom formalnom invencijom. Rezultat je neka vrsta hibridne forme koje se nalazi na granici između dokumentarnog i igranog filma. U jednom intervjuu Godar – i to je još jedan od razloga što smo selekciju stavili pod njegovo okrilje – kaže da svi veliki igrani filmovi teže dokumentarcu, kao i da svi veliki dokumentarci teže igranom filmu, i da onaj koji do kraja teži jednom od ta dva obavezno nalazi onaj drugi na kraju puta. U ovim filmovima te dve, često sukobljene filmske porodice koje postoje od samog početka filma – dokumentarna sa braćom Limijer i igrana sa Melijesom – su pomirene.

A gledaoci festivala će moći da vide neke od najvažnijih predstavnika autorskog filma danas: Žan-Marija Stroba, Jonasa Mekasa, Vang Binga, Lava Dijaza…

Koja je politička uloga filma danas, i kada je reč o Holivudu i kada je reč o autorskom filmu? Kojim sredstvima se film koristi kao propagandno sredstvo, odnosno kako on prenosi političke poruke? I kakvu ulogu u tome igraju filmski festivali?

Pre nekoliko godina je Pentagon, po prvi put, svoj celokupni godišnji marketinški budžet investirao u Holivud, pa je tako Holivud i defakto postao marketinško odeljenje američke vojne industrije. Danas smo svedoci mutacije te vojne industrije koja, u sklopu sa filmskom i industrijom video-igara, prerasta u vojno-zabavni industrijski kompleks.

Međutim, i u takvom sistemu imate jednog Skorsezea koji u svoje filmove uspeva da prokrijumčari kritiku američkog društva i pokaže njegovo naličje. S druge strane, imate autore poput Abasa Kjarostamija, koji se tim agresivnim filmskim mašinama suprotstavljaju nekom vrstom gerilskog ratovanja – malim, ranjivim, često poetskim filmovima.

Što se autorskog filma tiče, čini mi se da je njegova uloga, ukoliko želi da opstane kao živa umetnost, upravo u tome da prkosi narativima moćnih, da zvaničnoj istoriji koju pišu pobednici suprotstavi istine poraženih koji nemaju moć da predstave svoje viđenje stvarnosti.

Festivali, izborom takvih filmova, mogu gledaocima da ponude jednu drugačiju mapu sveta od one koju stvaraju mediji i tržište. Tu leži njihova politička snaga.

Koje filmove biste izdvojili iz ovog programa i posebno ih preporučili gledaocima?

Dok nas ludilo ne razdvoji Vang Binga. Reč je o kineskom reditelju, autoru devetočasovnog dokumentarca Zapadno od šina, sigurno jednog od najvažnijih filmova prošle decenije. Ovo je njegov novi film: hronika svakodnevice psihijatrijske ustanove i analiza načina na koje ta institucija leči koliko i programira ludilo. Koliko ja znam, ovo je prvo prikazivanje nekih od njegovih filmova u Srbiji…

Takođe mislim da će gledaoci po prvi put moći da vide i rad Anđele Riči Luki i Jervanta Đanikijana. U pitanju je film Varvarska zemlja, koji kroz arhivske snimke Musolinijevog kolonijalnog rata protiv Libije ispituju veze kolonijalnih ratova sa današnjim zapadnim vojnim intervencijama.

Jedan od filmova koji će biti prikazan u ovom programu jeste <b>Od onoga što je bilo</b>, koji traje 338 minuta, a drugi, <b>Dok nas ludilo ne razdvoji</b>, 227 minuta. Zašto bi neko, danas, u svetu kratkih video–sadržaja na internetu, proveo u bioskopu pet i više sati?

U društvu spektakla jedan simulakrum događaja zamenjuje drugi, a vrtoglava brzina protoka informacija svet svodi na ništa. U takvom svetu sporost, odnosno trajanje, postaje ne samo estetska već i politička kategorija.

S tim u vezi, kome se danas obraća autorski film? Koja je njegova uloga?

Braća Darden u jednom od svojih prvih tekstova, „Borba“, filmu daju sledeći zadatak: „Oni su na trotoarima, žene i muškarci, sami, na marginama. Sebe zovu beskućnicima, mladim nezaposlenim, podzemnim ljudima, izbeglicama iz Istočne Evrope, iz Afrike i Azije. Snimajući ova isključena tela, snimajući revolt koji ih drži na nogama, uzimajući ih kao protagoniste, grana savremenog filma pokušava da se obrati realnosti.“ Mislim da je ovaj poziv i dalje aktuelan.