Masovno poznavanje iranske kulture u našoj zemlji danas može ilustrovati banalni vic o plavuši koja pita "da li se pravilno kaže Irak ili Iran". Ova banalnost, nažalost, nije daleko od istine, za veliki broj ljudi sve što je istočno od Istanbula potpada pod pojam "Arapi", najčešće u pejorativnom kontekstu. Nažalost
Čudni su putevi kulture. Teoretičari zavere mogli bi pomisliti da je veliki broj emisija o Iranu koje se u poslednje vreme pojavljuju na najpoznatijim svetskim TV kanalima, i to na onim koji se politikom malo bave (Diskaveri, Histori, Nešnel džiografik…), prethodnica očekivanih žestokih potresa na Srednjem istoku. S druge strane, na neverovatan način kultura povezuje i ono što je naizgled nespojivo. Od kada je 1995. u Sjedinjenim Američkim Državama izašao novi prevod pesama persijskog mističnog pesnika Dželaludina Rumija koji je živeo u XIII veku, u Americi ne jenjava interesovanje za njegovu poeziju. Dželaludin Muhamed Balhi Rumi, poznat i kao Mevlana, osnivač je mevlevijskog derviškog reda, čuvenog po plesu koji praktikuju njegovi članovi. „Postoji mnogo puteva ka Bogu, ja sam odabrao put pesme i igre“, govorio je Rumi.
Mnogi izvori navode da su u poslednjoj deceniji Rumijeve knjige najprodavanije knjige poezije u Americi, a internet pretraživači donose preko 800.000 odrednica kada se ukuca njegovo ime. Prevodilac Kulman Barks rekao je da Rumijevi stihovi ispunjavaju duhovne i emotivne potrebe Amerikanaca, i da je to ono što je fasciniralo mnoge. Danas je na svim univerzitetima Amerike uvedena nastava za proučavanje njegovog dela, a u brojnim američkim gradovima održavaju se skupovi i pesničke večeri posvećene Rumiju.
Interakcija postoji i na drugoj strani. Skoro 70 odsto iranske populacije čine mlađi od trideset godina kojima svet izvan granica Irana nije nepoznat – razvoj komunikacija je u velikoj meri učinio planetu globalnim selom. Mladi u Iranu sigurno dele protivrečna osećanja prema Zapadu sa svojim vršnjacima u muslimanskom svetu, fascinaciju tehničkim savršenstvom i blještavilom života koji sa tog Zapada dolaze i ogorčenost zbog nerazumevanja i arogancije Zapada prema svetu u kome žive. Grafit Pink Floyd u Teheranu nije tako velika senzacija kako bi se moglo pomisliti. Uostalom, instrumentale ove grupe je Abas Kijoristami odavno koristio u svojim filmovima.
VEZE I PROŽIMANJA: Kulturno prožimanje između Balkana i Irana počelo je davno, još od epohe persijske dinastije Ahemenida i Aleksandrovih osvajanja Persije. U vreme osmanlijskih osvajanja persijski jezik i kultura dolaze na Balkan posredstvom osvajača koji su pokorili oba regiona, pa se u našem jeziku nalazi stotinak reči koje su slične ili iste kao u persijskom (kašika, supa, sapun, jasmin, lala), što originalnih persijskih reči koje su ušle u turski jezik, što turskih reči koje su postale zajedničke. Bolje od svih lingvista i istoričara, sve sličnosti je objasnio Zuko Džumhur, putnik plemenitog kova koji je po svim putevima hodao široko otvorenih očiju. Njegova knjiga Pisma iz Azije, čiji je jedan deo posvećen Iranu, i danas je obavezna literatura za svakoga ko ovu zemlju zaista želi da upozna.
Masovno poznavanje iranske kulture u našoj zemlji danas može ilustrovati banalni vic o plavuši koja pita „da li se pravilno kaže Irak ili Iran“. Ova banalnost, nažalost, nije daleko od istine, za veliki broj ljudi sve što je istočno od Istanbula potpada pod pojam „Arapi“, najčešće u pejorativnom kontekstu. Početkom XX veka perspektiva je drugačije izgledala. Na Beogradskom univerzitetu intenzivno se proučava persijska književnost još od 1926, kada je profesor Fehim Bajraktarević osnovao Katedru za orijentalistiku. Bavio se tim radom do 1966. godine, svestan veza između srpskog jezika sa persijskom, arapskom i turskom kulturom i književnošću. Ostavio je u nasleđe izuzetan opus koji krase radovi Iz persijske poezije, Rustem i Suhra (najpoznatije epizode iz Firdusijevog epa Šahname), Uticaj Istoka na Getea, prevodio je Rubaije velikog Omera Hajama. U jesen 2003. godine Kulturni centar Irana, Institut Gete i Filološki fakultet u Beogradu zajednički su organizovali skup pod nazivom „Fehim Bajraktarević, istaknuti jugoslovenski iranista“. Katedra za persijski jezik prestala je da radi 1971, posle smrti profesora Bajraktarevića.
SFRJ je imala dobre kulturne veze sa Iranom i pre i posle islamske revolucije, najviše zahvaljujući nesvrstanoj politici tadašnjeg predsednika Tita. Iako je bio jedan od gostiju na monumentalnoj proslavi 2500 godina persijskog carstva koju je bivši iranski šah Reza Pahlavi priredio u Persepolisu, veze su ostale dobre i posle islamske revolucije. Dovoljno je napomenuti da je SFRJ od 1979. bila među svega četiri zemlje u svetu čijim građanima nije bila potrebna viza za ulazak u Iran.
Tokom nesrećnih devedesetih, o prezentaciji srpske kulture u Iranu niko od zvaničnika sigurno nije ni razmišljao. Skoro niko… Tadašnja ambasada naše zemlje u Teheranu finansirala je prevođenje na persijski i štampanje knjige Noć i dan, dela iz monumentalnog opusa Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića.
DRŽAVNA KULTURA: Iranska kultura je, međutim, na ovim prostorima bila prezentovana na mnogo višem nivou. Na osnovu sporazuma koji je 1963. godine zaključen između Irana i Jugoslavije, u Beogradu je 1990. godine otvoren Kulturni centar Irana, sa ciljem unapređenja kulturne saradnje između dve zemlje i upoznavanja jugoslovenske javnosti sa elementima persijske kulture.
Kulturni centar Irana je od samog početka imao jaku izdavačku aktivnost. Prevedena na srpski, objavljena su mnoga dela persijskih klasika i savremenih autora. Objavljen je velik broj knjiga iz oblasti orijentalistike (O persijskoj književnosti, Hafiz i Gete, Riznica persijske poezije, Istorija persijske književnosti…), ali i manje poznata dela kao što je Ardavirafname (Raj i pakao u mazdaističkoj religiji), u prevodu Dejana Spasojevića. Ta knjiga koja se može nazvati i „zoroastrijanskom knjigom mrtvih“ uticala je na evropsku književnost, posebno na Danteovu Božanstvenu komediju koja je nastala oko 1000 godina kasnije. Časopis „Nur“, tromesečnik za kulturu i islamske teme, izlazi od 1991. godine i već duže vreme je jedini časopis na ovim prostorima koji se bavi filozofijom i duhovnošću Istoka, a posebno različitim aspektima iranske civilizacije. KC Irana je i organizator brojnih seminara, okruglih stolova i skupova naučnog, književnog i religijskog karaktera, kao što je skup Hafiz i Gete o uticaju Hafiza, najvećeg persijskog liričara, na Getea, u saradnji sa Gete institutom i Filološkim fakultetom. Od školske 1999. godine persijski jezik se izučava kao izborni predmet na Odseku za orijentalistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, dok KC Irana od 1993. organizuje besplatan kurs persijskog jezika koji obuhvata četiri stupnja i koji je do sada imao veliki broj polaznika. Najuspešniji polaznici kursa imaju mogućnost odlaska u Iran, na dodatni, dvomesečni kurs za usavršavanje persijskog jezika. Svake godine u februaru održava se tradicionalna manifestacija Dani iranske kulture, kada se priređuju i brojne izložbe čuvenih persijskih tepiha i ćilima, kaligrafija, minijatura… Veliku medijsku pažnju u februaru ove godine privukla je prva revija i izložba tradicionalne i moderne iranske ženske odeće, u organizaciji KC Irana i Muzeja istorije Jugoslavije. Izložba je pre toga gostovala širom Evrope. Predstavljena je savremena iranska ženska odeća sastavljena od nošnje za svaki dan, za večernje izlaske i svadbene nošnje, prisutne su bile i mlade iranske dizajnerke odeće. Nažalost, izložba je iz Muzeja „25. maj“ morala da se seli dan posle otvaranja, 14. marta ove godine, jer su naše vlasti odlučile da u muzeju izlože telo pokojnog Slobodana Miloševića, koje su prethodnih dana bezuspešno pokušavale da postave na nekom drugom mestu.
U saradnji sa domaćim filmskim institucijama, KC Irana svake godine organizuje festival iranskog filma. Jedan od najznačajnijih, peti po redu, održan 2004, bio je posvećen stvaralaštvu Mađida Mađidija, autora kultnih filmova Deca neba, Boja raja i Kiša, dobitnika nagrade Zlatni pečat, najvišeg priznanja za doprinos filmskoj umetnosti koju dodeljuje Jugoslovenska kinoteka. Mađidi se tada susreo i sa Emirom Kusturicom. Razgovaralo se o mogućoj koprodukciji i zajedničkom radu dvojice reditelja na filmu Derviš i smrt po romanu Meše Selimovića, koji je sa turskog na persijski preveo bivši direktor KC Irana u Beogradu Golam Vafai. Roman je u Iranu doživeo dva izdanja.
Posredstvom KC Irana, u Beogradu su poslednjih godina svirali poznati iranski etno-sastavi Mardane hoda i Mesiha. Grupa Mardane hoda, čiji repertoar obuhvata iransku tradicionalnu, gnostičku i etno-muziku kurdskog porekla, održala je šest koncerata u Beogradu, a etno-grupa Mesiha svirala je u Beogradu i Novom Sadu. „Mesiha“ na persijskom znači mesija, i simboliše Isusa Hrista, koji u islamu ima ulogu proroka koji je najavio dolazak islamskog Verovesnika Muhameda.
DIJALOG CIVILIZACIJA: Koliko branioci čistote ovdašnje muzike greše kada kažu da je naša novokomponovana narodna muzika mešavina iranskih i turskih ritmova, mogli su se uveriti svi koji su prisustvovali nekom od pomenutih koncerata. Istina, određeni uticaji postoje, ali mnogo više u oblasti pop muzike – popularna pesma Dina Merilina Sve je laž… u stvari je prepevan iranski pop hit.
Pop muzika je izuzetno popularna među mladima u Iranu, a najpoznatiji domaći izvođač je Ali Reza Asar. Ovaj izvanredni muzičar i pevač, koga na bini prati 50 muzičara (polovina su muškaraci, polovina žene), svirao je pre pola godine 15 dana zaredom za 30.000 ljudi u Kući kulture Bahman u Teheranu, najvećoj na Srednjem istoku. Na koncerte su tada dolazili i Iranci iz inostranstva.
Islamski zakon ima regulative koje zabranjuju ženske vokale, ali poslednjih godina ima blažih tumačenja i pomaka u tom pravcu. Puno je CD-ova sa ženskim pevanjem, koji se ne puštaju toliko na državnim radio i TV stanicama, ali se mogu naći na bazarima i ulicama. Država ih ne distribuira, ali ih prećutno toleriše. Kao i stranu pop i rok muziku, koje zvanično nema nigde, ali koju je nemoguće zaustaviti u vreme interneta i satelitskih antena, što i iranske vlasti dobro znaju.
Inače, u inostranstvu živi više od pet miliona Iranaca. Iranskog porekla je i švedski pevač Araš, neverovatno popularan među omladinom u Iranu, čiji je svetski hit Boro, boro otpevan na persijskom jeziku, kao i neke druge njegove pesme.
Na pitanje o zastupljenosti naše kulture u Iranu, Mehrdad Agahi, upravnik KC Irana u Beogradu, kaže: „U Iranu je srpska kultura malo prisutna, osoblje ambasade je malobrojno i uglavnom obavlja konzularne i ekonomsko-političke poslove. Pre 10-15 godina bili su veoma popularni jugoslovenski partizanski filmovi, najčuveniji je bio Valter brani Sarajevo. Reč ‘partizan’ preuzeta je iz tih filmova. Posle rata sa Irakom, i u Iranu je bila velika produkcija ratnih filmova, danas ih je mnogo manje, mada se još uvek snimaju. Najpopularniji film sa ovih prostora sada je sigurno Podzemlje. Ime Emira Kusturice izgovara se kao Amir Kostarika, jer Iranci nemaju slovo ‘c’ u svom jeziku. Većina ljudi Kusturicu doživljava kao bosanskog umetnika. Moglo bi se reći da Iranci mnogo bolje poznaju srpski sport nego kulturu, u Iranu ima vaših fudbalskih i rukometnih trenera. Pre par dana je igran lokalni derbi, kao Partizan i Zvezda ovde, a jedan od trenera je iz Srbije.
Kulturni centar Irana se trudi da pomogne svim institucijama i pojedincima iz Srbije koji odlaze na kulturne manifestacije u Iran, dokaz za to su gostovanja Slovačkog vojvođanskog pozorišta na Fađr festivalu i Pozorište lutaka iz Niša na festivalu Mobarak, odlazak vaših režisera na filmske festivale, i kao učesnika i kao članova žirija.
Važno je prevazilaženje stereotipa u kulturi. Mnogi naši umetnici gostuju u inostranstvu, pevač tradicionalnih pesama Mohamad Šađarijan, čiji orkestar čine najbolji muzičari Irana, sve svoje koncerte rasprodaje mesecima unapred i u Kanadi i SAD, gde često svira. Kultura najbolje pokazuje da teze o sudaru civilizacija kakve iznosi Samjuel Hantington nisu tačne, i da umesto sudara civilizacija mesto treba ustupiti dijalogu.“
Najpoznatiji iranski kulturni proizvod poslednjih godina je sigurno film. Veliki broj iranskih stvaralaca učestvuje na filmskim festivalima u svetu gde gotovo redovno osvajaju nagrade. Imena Abasa Kijoristamija, Đafara Panahija, Mađida Mađidija, Mohsena Makhmalbafa (najpoznatije filmske porodice na planeti, čiji su supruga, dve ćerke i sin takođe poznati i nagrađivani autori) čuvena su u svetu. Pored igranog, i iranski dokumentarni i kratki filmovi su nezaobilazni na svetskim festivalima.
Vladimir Perović, filmski reditelj kreativnih dokumentarnih filmova, bio je 2003. i 2005. član žirija na festivalu igranog, dokumentarnog i animiranog filma Rošd u Iranu. Imao je priliku da se sretne sa mnogim čuvenim autorima, između ostalog i sa Kamranom Šridelom, legendarnim dokumentaristom svetskog glasa. Perović kaže da je tajna uspeha iranskog filma višedecenijski obrazovni rad na svim nivoima. „Bio sam fasciniran činjenicom da u srednjim školama postoji predmet film, i da je đacima omogućeno da snimaju filmove. Američko-poljski režiser Slavomir Grinberg i ja držali smo predavanje u jednoj srednjoj školi, neverovatno je koliko ta deca već znaju o filmu. Malo je poznato da su pravi počeci iranske kinematografije dečji filmovi u koje se ulagalo i ulaže mnogo, koje su radili svi danas poznati autori. Kasnije su, korak po korak, pravljeni filmovi i za drugu ‘odraslu’ publiku. Obrađivali su teme koje dotiču iransko društvo, kao što je „žensko pitanje“ koje se provlači kroz gotovo sve filmove. Ali Dadras, iranski sineasta, napisao je kapitalna dela Istorija iranskog dečjeg filma u dva toma, kao i Istorija iranskog filma, koja bi trebalo da budu prevedena i na naš jezik.“
Verovatno ne postoji zemlja u kojoj se poezija više poštuje nego što je Iran. Kult čuvenih pesnika, Hafiza, Sadija, Rumija, Hajama, postoji i među „običnim“ stanovništvom, ne samo među visokoobrazovanima. Delove Ferdosijevog epa Šahname (Knjiga kraljeva) recituju pevači po restoranima i čajhanama. Širaz, rodno mesto Hafiza i Sadija, dvojice velikih iranskih pesnika koji su živeli u XII i XIII veku je najbolji primer tog kulta. O ovom gradu u kome se nalaze njihovi mauzoleji pisao je i Zuko Džumhur: „Širaz je sveti grad persijske kulture i persijske reči. Kao što se u drugim gradovima odlazi na grob neznanog junaka, raznih vladara, generala i junaka da se polože venci i cveće, tako se u Širazu pohode grobovi pesnika. Do Hafizovog groba išao sam peške. Prelazio sam kilometre ruža, zumbula, katmera, perunika, jasmina i jorgovana. Prešao sam najmirisniju stazu sveta. Nikada i nigde nisam video toliko ptica. Duboko u cveću bili su neki lepi paviljoni u kojima su bile trgovine i kafanice… Ovde je varoš potpuno potisnuta, skoro nevidljiva sa svojim poslovima, trgovinom i brigama, a u prvom planu ostali su samo vrtovi, aleje, bašte, gradine i perivoji.“
Iranska poezija u XX veku možda nije toliko čuvena kao ona iz davne prošlosti, ali je pesnička scena i dalje veoma živa. Najpoznatiji iranski pesnik u XX veku sigurno je Sohrab Sepehri. Završio je Likovnu akademiju, a zanimali su ga različiti načini umetničkog izražavanja. Učestvovao je na mnogim izložbama u svetu i u Iranu, dobio brojne nagrade. Nemirnog kosmopolitskog duha, proputovao je gotovo čitav svet i uticaj tog duha i putovanja duboko se oseća u njegovoj poeziji i slikarstvu. Njegov celokupan pesnički opus objavljen je u osam tomova koji su u Iranu doživeli devet izdanja, prevođen je na mnoge svetske jezike. U Hrvatskoj je 2005. prevedena zbirka njegovih pesama Žubor vode. Sepehri je umro 1980. u Teheranu od leukemije, u 52. godini.
Foruk Farukzad, najpoznatija žena u literaturi Irana, takođe je imala neobičan put. Rođena je 1935. u Teheranu, udala se još u 16. godini, studirala slikarstvo, razvela se sa 19 godina i posvetila život umetnosti umesto porodici, što je i u to doba bilo šokantno. Prvu zbirku pesama objavila je 1954, režirala je dokumentarani film o obolelima od lepre koji je osvojio mnoge međunarodne nagrade. Unesko je 1963. napravio o njoj dokumentarni film, Bernardo Bertoluči je dolazio u Iran da bi je intervjuisao i snimio. Objavila je pet zbirki pesama pre nego što je poginula u saobraćajnoj nesreći 1967. godine.
Sadek Hedajet je najčuveniji iranski prozaista. Pisao je romane i drame, mnoga dela su mu prevedena na najveće svetske jezike, naročito najpoznatiji roman Slepa sova. Hoze Korti, čuveni francuski izdavač, objavio je sva njegova dela. Roman je 1973. izdao Nolit, ali preveden sa engleskog.
U Teheranu se svake godine početkom februara održava Fađr festival, najveći međunarodni pozorišni, filmski i muzički festival u Aziji. Ove godine je predstava Slovačkog vojvođanskog pozorišta Hleba i igara u režiji Miroslava Benke proglašena najboljom među 105 predstava iz celog sveta. „Selektor festivala Mohamad Atebai verovatno je video našu predstavu na BITEF-u ili nekom drugom festivalu i pozvao nas je u Teheran. Čast mi je bila da nastupim na festivalu gde su gostovala najveća teatarska imena sveta, od Ježija Grotovskog, Tadeuša Kantora, Pitera Bruka, Roberta Boba Vilsona, pa sve do naše Mire Trailović i Ateljea 212 početkom osamdesetih godina prošlog veka“, kaže za „Vreme“ Miroslav Benka. „Čitav festival je bio veoma dobro organizovan, domaćini su bili predusretljivi i divni, gostoljubivi do neprijatnosti. Svakoga dana su na desetak scena igrane predstave najrazličitijih žanrova (konvencionalno-klasičnog pozorišta, lutkarskog, uličnog teatra, neverbalnog, teatra senki…). U Teheranu smo nastupili na velikoj sceni Siti teatra, impresivnom zdanju koje poseduje čak sedam scena. Imali smo tri izvođenja sa preko hiljadu gledalaca, a posle odigranih predstava usledile su ovacije prepunog gledališta. Dodela nagrada bila je u monumentalnom zdanju Vahdat hol, ceremoniju su putem satelita pratile mnoge zemlje sveta.
Pored svih obaveza, uspeo sam da pogledam desetak festivalskih predstava. Fascinirala me je predstava iranskog Ferdosi teatra Lutkarska opera Rostam i Suhrab, autora i reditelja Behruza Gharibpoura, zasnovana na staropersijskom pozorištu svetla, senki i očaravajuće muzike.
Poslednjeg dana festivala pred studentima, profesorima Visoke škole za dramske umetnosti i novinarima održao sam kreativnu radionicu na kojoj sam predstavio svoj način rada. Njihovo interesovanje je bilo veliko. Zapanjen sam njihovom znatiželjom i željom za novim saznanjem. Slutim veliki prodor i budućnost iranske i azijske kulture. Voleo bih da i tradicionalno iransko pozorište mnogo više prodre u evropsku i svetsku javnost kao što su to svojevremeno uspeli japanski No teatar ili Pekinška opera.“
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
