Balkanska tužbalica

U ponedeljak se u Novom Sadu tiho završio 45. INFANT – Internacionalni festival novog i alternativnog teatra. Pobednik je Góbi Dance Company iz Mađarske sa predstavom Volitant.

Festival INFANT je počeo svoj život pod imenom Malo pozorje. Međutim, tadašnji INFANT nije bio „malo“ već off-pozorje – mesto gde su se prikazivale dobre predstave i okupljali posvećeni pozorišnici koji iz raznih razloga nikada i nikako ne bi mogli da budu deo zvanične pozorijanske selekcije. Tu su se u, istoj selekciji, mogli pojaviti i amateri i profesionalci i domaće i strane trupe. INFANT je jedan od prvih festivala koji je izvedbu stavio ispred dramskog teksta, a pozorišni događaj ispred građanskog poimanja lepe umetnosti. Malo pozorje bilo je deo jugoslovenskog talasa festivala koji su zagovarali drugačiju estetiku i koju su utrli put onome što danas znamo kao mainstream pozorište – pozorište dominantnih rediteljskih estetika, kao i dominantnog pravca onoga što se danas zove teatar pokreta tj. pozorište koje na različite načine i u različitom odnosu spaja ples, pokret, muziku i tekst ako ga ima.

Kada se Jugoslavija raspala i sa njom sve dotadašnje vrednosti, Malo pozorje je 1994. godine dobilo nov naziv INFANT i pronašao nov smisao. Postao je festival koji je okupljao one koji su imali drugačiji društveno-političko-estetski stav. Tako je INFANT postao ostrvo slobode i svetlosti u doba mraka. Nakon 2000-ih mnogo toga se promenilo, između ostalog i činjenica da je ono što je nekada bilo alternativa i nova pozorišna estetika postalo glavni tok mainstream pozorišta i neizostavan deo Sterijinog pozorja. Otvorilo se pitanje šta je to „alternativno“ i „novo“ u teatru i treba li (možda) odustati od podele na novo i staro, alternativno i mainstream. Istovremeno se u kulturi dešavaju sve veća smanjivanja budžeta koja najstrašnije pogađaju upravo neinstitucionalnu scenu koja je od samog početka festivala bila okosnica svih selekcija. Na sceni ostaju trupe koje su, zarad preživljavanja, ispred estetskih razloga stavile zahteve onih koji su još uvek kako-tako želeli da finansiraju ovu vrstu teatra. Tako je naša alternativna scena „izgurana“ u primenjeno pozorište što će se dugoročno sasvim sigurno odraziti na estetska kaskanja na „glavnoj“ sceni gde će „pomake“ činiti „vickasti“ reditelji koji prepisuju rešenja iz belog sveta gledajući velike međunarodne produkcije na YouTube kanalu. To je naš put u kulturnu provinciju. Ali dosta kukanja! Šta smo gledali na 45. INFANT-u u selekciji direktora i selektora Simona Grabovca?

PULS teatar iz Lazarevca je nastupio sa dve predstave. Postkvartet je režirao Milan Mađarev po motivima drame Kvartet Hajnera Milera istražujući u formi teatra pokreta radikalnu situaciju napuštene žene obolele od raka. Balkanska tužbalica je projekat reditelja Stevana Bodrože u kome kroz potresne drame dva bosanska pisca Almira Imširevića i Almira Bašovića i spisateljice sa Kosova Dorutine Baše ispituje našu nemogućnost da izađemo na kraj sa zaostavštinom devedesetih. Predstava Kad bi Sombor bio Holivud u režiji Kokana Mladenovića predstavlja zanimljiv estetski izlet NP Sombor u domen teatra pokreta kroz formu pantomime kojom se s jedne strane ispituje estetika nemog filma, a sa druge još jednom dokazuje da je provincija vazda uspešno gušila prosperitetne ambicije pojedinaca, u ovom konkretnom slučaju sineaste Ernsta Bošnjaka, koji je početkom prošlog veka želeo da u Somboru započne stvaranje ozbiljne produkcije. Treći prostor autorke i kereografkinje Svetlane Đurović (trupa Perpetuum Dance) dobar je primer kako kvalitetan teatar pokreta još uvek postoji kod nas, a Volitant (Góbi Dance Company) kako ta vrsta teatra izgleda u regionu (Mađarska). Predstava Pozdravi ga i poljubi mi ga makedonske trupe Artopija govori o sudbini mladog glumca u Makedoniji i gotovo bi se u celosti mogla preneti i na slučaj njihovih kolega u Srbiji. Sve ove predstave su svojim kritičkim osvrtima ocenili studenti III godine dramaturgije Akademije umetnosti Novi Sad (Divna Stojanov, Stefan Cokić, Stefan Tajbl i Dragana Miljković) i oni su, čini mi se, jedini (uz kritičara Zorana R. Popovića koji godinama vodi okrugle stolove i piše o INFANT-u) kritički otpratili čitavu produkciju INFANT-a.

INFANT se tiho završio na margini ovogodišnje mršave pozorišne sezone. Siromašna i marginalizovana srpska kultura nema pravo da zanemaruje festival koji opstaje već 45 godina, ne samo zbog njegove tradicije i predstava kojima je zadužio ovu kulturu, već zato što jednostavno nemamo kapacitet da iznova stvorimo nešto slično. Moramo da čuvamo to što imamo, a nije nam mnogo toga preostalo.