Metak koji je Gavrilo Princip ispalio pre devedeset godina još uvek kruži ovim prostorima. Nedavno je pogodio Zorana Đinđića
Nešto tu ne štima: u jednoj istoriografiji, ili bolje reći pseudomitologiji, toliko opsednutoj beatifikacijom političkog nasilja – kakva srpska nesumnjivo jeste – Sarajevski atentat i atentatori imaju veoma nizak rejting. U svakom slučaju, nesrazmeran grandioznosti posledica koje su izazvali. Jedna stvar, međutim, pada u oči: kad god se u svetu događaju veliki potresi, ideja Velike Srbije biva puštena u opticaj.
I u toj priči ima mesta za Vuka Karadžića. Prilično je pouzdano da je ta velikosrpska čorba skuvana u bečkoj kuhinji kao, mislilo se, pragmatično plašilo za slovenske narode na istoku Monarhije. Baš kao što je i Vukova reforma pisma i jezika sponzorisana od strane carske kancelarije. U germanskom svetu tog doba Hegel je već obavezna literatura. Nekome je od, u to doba, visokoobrazovanih KuK političara morala za oko zapasti misao da „narodi koji nemaju istoriju, nemaju ni stvarnost“. Realpolitik. Prekonoć, Srbi bivaju odsečeni od kakve-takve realne istorije. Umesto toga dobijaju slepačke pesme, basnoslovna preterivanja, halucinacije, iluzije nepobedivosti i veličine. U toj atmosferi kolektivne psihoze, ideja Velike Srbije izgleda realno jer je u nerealnom sve realno. Pa i pomisao da će ubistvom nadvojvode Ferdinanda Austrougarska imperija da se uruši kao kula od karata i da će, po sili autoriteta Filipa Višnjića, vaskrsnuti Dušanovo carstvo.
Princip, dakle, puca.
Austrougarska se, doista, malo-pomalo raspada. Međutim, taj pad se odvija u realnosti, tamo gde su smene uspona i padova normalan poredak stvari i gde se, istina sporo, ali neprestano, izvlače pouke iz grešaka. Kod nas – jok! Paradoks do paradoksa. Posle neverovatne golgote i enormnih gubitaka, uprkos tome što su na strani pobednika pa mogu ponešto i da zakeraju, kralj i vlada spremno pristaju na državu-kopiju imperije čiji su pad naši revolveraši, za ko zna čiji račun, inicirali: na multinacionalnu monarhiju.
To mu dođe kao neka geopolitička metempsihoza. Nije funkcionisalo kod pedantnih Bečlija, a treba da funkcioniše na Balkanu. Ali, zašto time lupati glavu. Kraljevina SHS je prilično prostrana i, smatra se, srpska.
Drugi narodi tako ne misle. Vrlo važno!
Kako u tekstu godine brzo prolaze, stižemo i do predvečerja Drugog svetskog rata. Status percepcije realnosti – nepromenjen. Tu je i dodatni stimulans: komunistička ideja o društvu blagostanja u kome će svako imati sve što poželi. Uz to, ta ideja polaže pravo na univerzalnost; danas-sutra ceo svet će biti radeničko-proleterski, pa će se Srbijica proširiti preko zemnog šara.
Preskočimo godine relativnog mira i prosperiteta SFRJ i osvrnimo se na prošlost koju svi pamtimo. Raspadom SSSR, svetski poredak je uzdrman iz temelja. Ovde se to shvatilo kao šansa da se nešto ulovi u mutnom pa se krenulo u kampanju povećavanja Srbije što je za rezultat imalo njeno smanjenje sa još uvek dobrim izgledima da to smanjenje bude još veće. Vukovi dijaci i dalje vode glavnu reč u svim poslovima.
Košmar večitog ponavljanja.
A metak koji je Gavrilo Princip ispalio pre devedeset godina još uvek kruži ovim prostorima. Nedavno je pogodio Zorana Đinđića.
Istorijskih okolnosti što se tiče, nekako mi najtačnije zvuči onaj crni vic o siromašnom ribaru koji je ulovio zlatnu ribicu pa poželeo da se probudi kao nadvojvoda.
Pa ga ujutru budi žena i kaže: „Ferdinande, ustaj, treba da idemo u Sarajevo.“
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
