Miloš Radović je srpski reditelj sa dvadesetogodišnjom karijerom, pregršt nagrada i, tek odnedavno, prvim igranim filmom. Osim što je sve ove godine pokušavao da ga realizuje, Miloš Radović je režirao kratke igrane filmove (Zlatna palma za Slučaj pukovnika KK, preko 60 međunarodnih nagrada za Moju domovinu), TV drame i reklamne spotove. Najbliži igranom filmu bio je krajem devedesetih kada su se ozbiljni inostrani producenti zainteresovali za njegov scenario za film Civilni život, ali su pregovori prekinuti. A onda je od prošle godine prestalo da se govori da Miloš Radović nikako da snimi prvi film: prvo je njegov scenario Civilni život pobedio na konkursu Euroimaža, najvećeg evropskog filmskog fonda, a zatim je scenario za film Mali svet dobio sredstva na konkursu Ministarstva kulture Srbije. Sada je Civilni život u montaži, a Mali svet se prošlog meseca vratio sa Specijalnom nagradom žirija Sarajevskog festivala i sa bronzanom Arenom iz Novog Sada. Ove nedelje premijerno je prikazan u Beogradu.
„VREME„: Snimili ste dva igrana filma u jednoj godini, što može da se doživi i kao nagrada za toliko čekanje.
MILOŠ RADOVIĆ: Za mene, koji nisam u tom treningu, to je bila velika muka i iz toga sam izašao jedva živ zato što pauze između ta dva filma gotovo da nije ni bilo. Civilni život sam pripremao sedam godina i slučajno se desio u istoj sezoni sa Malim svetom, koji je neplaniran film. Taj scenario sam napisao kao trening iz pisanja, ne misleći da će se uopšte snimiti. Čini ga niz potpuno intimnih asocijacija koje sam pisao za sebe, s idejom da ih pročita možda par mojih prijatelja. Međutim, kako to biva, projekte oko kojih se dugo mučite često ne realizujete, a ovaj film koji nisam planirao desio se vrlo brzo. Scenario sam završio u proleće, neposredno pred raspisivanje prošlogodišnjeg konkursa Ministarstva kulture. Predala ga je producentska kuća Kobra film i snimanje je trajalo od kraja juna do kraja avgusta. Više bih voleo da se Civilni život desio godinu dana ranije ili dve kasnije jer snimanje je iscrpljujuća stvar, pogotovo za ljude koji su male snage kao što sam ja. Drago mi je bilo što ga konačno snimam, ali ne mogu da kažem da sam uživao što radim film za filmom.
U odgovorima na česta pitanja o razlozima vašeg čekanja na snimanje igranog filma, navodili ste novac i neuklapanje u važeće krugove. Šta biste sad odgovrili?
Prvi razlog je u meni, možda sam dostigao zrelost kada mi je postalo jasno kako treba napraviti igrani film. Životu pristupam relaksirano, a ne s nekom brigom, zato što je taj žal za nečim što je trebalo da bude, a nije bilo destruktivan. Tako da, iskreno, ne žalim što sam tek sad snimio igrani film. Možda bih žalio da ga nikad nisam snimio, možda bi mi ostala neka frustracija. Ali pošto sam sad snimio, jedan pa onda i drugi, više ni za čim ne žalim. Međutim, moram da kažem da i van mene, osim moje inertnosti i preterane relaksiranosti, postoje i objektivne okolnosti. Moj uspeh sa kratkim filmovima i televizijskim dramama apsolutno ništa nije mi pomogao, u ovoj zemlji to nije ništa značilo. U ovoj zemlji postojali su krugovi za koje se smatralo da su baš oni ti koji treba da rade film. To su mali klanovi, umetnički talas, i crni talas, i češka škola, sve su to bile male interesne grupe i one su kao grupe mnogo lakše dolazile do filma. Ja tim grupama nisam pripadao, tako da mene niko nije ozbiljno shvatao niti mi davao priliku.
Zar film nije bio dovoljan motiv da im se prilagodite?
Morate da budete jako ambiciozni i strašno usredsređeni na to da je vaš iskonski zadatak da proizvedete igrani film. Ja ništa od toga nisam imao. Ne mislim da je imati petnaest ili dva filma neka razlika, zavisi kakvi su to filmovi. Bilo mi je neukusno da pokušam baš sve kako bih došao do filma.
Kratki film Moja domovina bio je vaš način da dođete do velikog filma…
Da, to je bila namera. Scenario za Civilni život završio sam 1995. godine i posle dve godine velikih napora da prikupim novac za taj realno skup film uhvatila me nervoza, nisam znao šta da radim. Predložio sam producentu filma, Komuni, da uvodnu scenu snimimo kao kratki igrani film i prikazujemo ga eventualnim producentima kao dokaz da možemo da snimimo i nastavak. Tako je nastala Moja domovina. Ali, onda se taj film otrgao i poveo neki svoj život po festivalima i doneo nagrade. Uspeh filma Moja domovina bio je velik i opterećivao bi Civilni život zbog kojeg je nastao. Morao sam tu scenu da izbacim iz filma pa on sada počinje drugačije nego što je prvobitno zamišljeno.
Menjali ste i naslov, u ovom slučaju filma Mali svet.
Kada smo Ministarstvu predavali scenario, zvao se Pravda, smrt i nada, što je takođe bilo, kao i čitav scenario, namenjeno uskom krugu čitalaca. Kada je film snimljen, mislio sam da takav naslov, iako tačan, ne sluti na komediju već možda na neki hermetičan umetnički film što on nije, pa sam izabrao naslov Mali svet. U filmu se zaista pojavljuje samo nekoliko likova, nema prolaznika, statista, pusti su autoputevi i ulice. Film je mala ćelija u kojoj se ti likovi nalaze, oko njih se odvija radnja, a Mali svet znači i da svet jeste mali: tih nekoliko likova kreću svaki sa svoje porodične tačke, na sredini filma njihove sudbine se sreću u jednu jer je svet mali, a ako nam je suđeno da se sretnemo sa nekim i da se naša sudbina poveže sa drugom, to će se sigurno desiti.
Pre premijere najavljivali ste Mali svet kao art film. Da li time rizikujete?
Mogu da govorim u svoje ime i da se s tim niko ne složi: ono što se realno desilo sa ovim filmom, uz sve njegove nedoslednosti i mane koje će razni ljudi otkriti, jeste da smo napravili art film, ali u istinskom smislu. Film ima određene estetske, umetničke korpuse a ujedno dobro komunicira s publikom. Tako da to nije hermetičan, već komunikativan umetnički film. To je obično nespojivo, i kad nekome kažete „art film“ taj kaže „dobro, ja to sigurno neću da gledam“. Ali, ja to hrabro tvrdim zato što mislim da će publika shvatiti, video sam i u Sarajevu i Novom Sadu kako publika reaguje. Čini mi se da ovaj film tvrdi da umetnički film ne mora da bude hermetičan, kao i da komercijalni film ne mora da bude glup i pojednostavljen. Sad, kad to kažem, mnogi će reći „e jeste, baš su oni to uspeli“. Ja mislim da jesmo, pa nek filmu dalje sude.
Mali svet je domaća, za naše prilike, neuobičajena produkcija.
Producenti su Kobra film, Ministarstvo i Grand kafa, pošto radim reklame za Grand kafu. Bez te firme ne bismo mogli da snimimo film. Ranije se sjedinjavanje kulture i privrede odvijalo tako što neki direktor izdvoji neke pare za film, onda mu vi vratite pola tih para zato što je to uradio, to ostane njemu, a vi prikažete da je sav novac otišao u film. Vlasnik Grand kafe nije hteo da bude sponzor, već koproducent, rekli su „mi možemo da damo 20 odsto i hoćemo da zaradimo na tom filmu“. Nadam se da će i zaraditi i da će se cela ta priča završiti hepiendom. Desilo se, eto, da sa ova dva filma imam potpuno različita filmska iskustva. Mali svet je vrlo, vrlo jeftin film u kome smo imali svega malo, sem sjajnih glumaca i vremena. Mogao sam sa glumcima da probam pa ako se ispostavi da ne valja, imao sam vremena da smislim ponovo i da ponovo uradim. A onda, godinu dana nakon toga, ušao sam u Civilni život, koji je kompletno finansiran iz inostranstva. Tako sam imao apsolutno sve, osim vremena: ako nešto ne bih završio kad je planirano, oni su te scene vadili iz filma. Ukratko, i jedno i drugo je muka. Kad bih radio treći, bio bi to opet jedan mali film zato što mi nismo mentalitet za matematički pristup radu, naši su mozgovi mutni, nisu preterano precizni.
Ministarstvo već drugu godinu pomaže srpski film s namerom da oformi fond za kinematografiju. Da li će uspeti?
Ono što je u toj pomoći bitno jeste to što sredstva nisu mala kao u ranijim ministarstvima, i što izbor ljudi kojima pomažu nije generacijski sklopljen, nego tu ima od najstarijih, od Karanovića i Markovića, pa do nas najmlađih. Kada sam prošle godine dobio sredstva za Mali svet, našalio sam se i rekao da kad država napravi jednu ozbiljnu stvar kao što je fond, iza toga će se sigurno pojaviti ozbiljan uspeh, pa će nas ljudi prozvati ministarski talas. Sad mislim da je taj ministarski talas nastao i da je vrlo uspešan.
Kako izabrati temu koja će odgovarati i publici i vama?
U nekim sređenim društvima i kinematografijama teme biraju producenti – oni znaju šta publika misli, oni je osluškuju. Kod nas je i to došlo do reditelja, pa on kombinuje svoje ideje sa naslućenim, uglavnom netačnim prognozama o tome kakva će biti reakcija publike. Ja se time nisam bavio. Nastupio sam ovim filmom vrlo iskreno, uradio ga bez svesti o tome kakva će biti reakcija publike. Prosto sam mislio da ono što će meni biti smešno biće i još nekom drugom. I muka mi je više od ratnih i postratnih tema i tih lažno optimističnih tinejdžerskih filmova, stalno sam sebi ponavljao da te dve stvari ne smeju da budu u Malom svetu. Naravno, i dalje će se proizvoditi filmovi čiji će stvaraoci misliti da da će time što prikazuju egzotiku, tu morbidnu srpsku ezoteriju, osvojiti strana tržišta. Ja mislim da to više nikoga ne zanima, a s druge strane, više je nekulturno svoju zemlju predstavljati na taj način. Mislim da smo s tim završili i da sad dolazi ono teže vreme. Ono prethodno je bio lakši put, sada ćemo morati sebe da predstavimo kao pametne i duhovite. To znači da ćemo morati da se borimo na njihovom terenu. Pa ko uspe, taj je pobedio.
Posle dva uzastopna, logično je očekivati da ćete u istom tempu snimiti i treći film.
Sad ću da pauziram i da se bavim nekim drugim stvarima. Da biste išli iz filma u film mora da vas gura neka ambicija, neka vatra, neku ljutu papričicu morate da imate negde u sebi, a realna, normalna potreba nije takva. Ne može niko da me ubedi da svake godine imate šta da kažete. Mislim da ćete, kad pogledate opuse autora koji imaju po petnaest filmova, naći da su prva dva-tri dobra i eventualno još jedan. Nije prirodno, nema čovek takav kapacitet, pogotovo ga nemamo mi, da uradimo 30 filmova u životu. Mi smo poluiracionalni, nismo bića rođena da stvaraju industriju, nego s vremena na vreme, kad nam nešto zanimljivo padne na pamet, a ne po svaku cenu.
