Veče je teklo bez patetike, nijednog trenutka nije ni zamirisalo na tugaljivu nostalgiju šlagerskih festivala bolje prošlosti
Poslednjih sezona na ex-YU scenama dva su osnovna modela uspešnih memorijalnih koncerata: idolopoklonički (Karlu Metikošu) u koji je svoje celovečernje nastupe pretvorila Josipa Lisac, i putujuća, ozareno-setna masovka Indexi & prijatelji. Oba su zagrebačke produkcije, a u prethodnoj deceniji hrvatska pop-industrija toliko je odmakla da je hommage/tribute efektno priređivala i za svoje još živuće doajene. Te je bilo samo pitanje vremena kad će to punim jedrima uraditi i za Arsena Dedića (1938–2015). No, ne vezujući se ni za kakav poseban datum, s jedne od čuvenih pozornica na kojima se Arsen ovde pojavljivao – između trijumfalnog koncertnog povratka u Beograd/Srbiju, proleća 2005. u Domu sindikata, i simboličnog oproštaja krajem 2011. na Kolarcu – krenula je zdrava inicijativa da se Dedićevim ogromnim kreativnim kapitalom koristimo na opšte dobro.
Nepretenciozan program naoko je lako sastavljen potezom preko raznih oblasti Arsenovog rada, i prirodnim sabiranjem tačaka ukrštanja s njegovim (i među njegovim) saradnicima i kolegama. Dedićevu orkestarsko-aranžersku stranu predstavila je Camerata Serbica u jednom od svojih malobrojnijih izdanja, a za klavirom – kroz najveći deo večeri – naravno Matija, da bi Moderato Cantabile podsetio na Arsenovo prožimanje s filmom, crno–belom estetikom, pa i francuskim novim talasom. Tih pola sata ušuškalo je do 3000 prisutnih, uglavnom vremešnih, s ulaznicama po 1700-2600 d. Ovog puta ne gurajući se za narednog ministra kulture, P.M. Manojlović pročitao je dosad neuglazbljenu Sretna Ti Nova godina, Gabrijela N. a onda nas opet svojom životnom energijom i damskom blagorodnošću zasenila Gabi Novak (r. 1936). Evergrin-niz kao Sve što znaš o meni i Kuća za ptice – mnoge je Arsen napisao za nju i o njoj, i ona ih prva objavila – kao i uvek potvrđuje da je veliki kantautor i cinik kao on u njoj (posle višestrukih pokušaja na obe strane) imao partnerku/protivtežu kakvu zaslužuje. Malo koji od legendarnih parova među sobom deli takve pesme.
Matijini pijanistički kvaliteti, a posebno u interpretaciji (ćaćine) muzike već su podrazumevani – samo jedan od Dedića koje slušam svaki dan. Skladno utopljen u diskretni kvintet pod vođstvom vrsnog gitariste Ante Gela, s besprekornom dozom harmonike pružao je glavninu pratnje pevačima. Osim kad bi za klavir selo takođe treće koleno koje kroz džez razvija muzički dar i tradiciju svoje porodice – Vasil Hadžimanov, da podrži svog dobrodržećeg tatu, ovdašnjeg majstora mjuzikla Zafira u evociranju Čovjek kao ja kojom mu je ‘65. Arsen omogućio da iz (studiranja) glume pređe u šansonu. Onda i tetku, Biseru Veletanlić takođe odlično uščuvanog glasa, kojoj ni Dedićev klasik Ne plači ‘71. nije pomogao da je ovdašnji diskografi ozbiljno shvate. No, kao što je veče teklo bez patetike, nijednog trenutka nije ni zamirisalo na tugaljivu nostalgiju šlagerskih festivala bolje prošlosti. Štaviše, Zoran Predin – kog je mladog Arsen podržao prepevavajući ga sa slovenačkog na srpskohrvatski – posle Prve ljubavi razveselio je Dedićevim hitićem za Slo-tržište Pegasto dekle (Robežnik-Budau, ‘72. singl na čijoj je poleđini Ljupka Dimitrovska).
U kulminaciji, klapskog skupljača sin Zlatan Stipišić-Đibo(ni), neopterećen stadionskom rokerštinom, ubedljivo je baladirao Arsenove stihove Loše vino, klinačku fascinaciju koju je možda i spremao kad se špekulisalo da će kompozitor te numere Bregović baš njega prćastog malog iz HM Osmog putnika zvati u Dugme. A onda je Z. Č. Čola – poslednji najavljen, pop-ikona Dorijana Greja – protrčkarao kroz Zagrli me, tek jedan od hitova koje mu je rano u karijeri napisao već veoma cenjeni Dedić, po čijem refrenu Ako priđeš bliže je i naslovljen Zdravkov drugi, mega-seler LP (‘77, Jugoton). Nagli tehnički problem zamalo je celu stvar srušio u unplugged no Čolić je sportski podneo. Onda je program svojim drugim blokom opet krunisala Gabi, u odličnoj i ne samo vokalnoj formi, lagodno džezirana kako je u mladosti i počela. Nada, On me voli na svoj način, pa prva od Arsenovih što je postala kafanska/narodna – Vino i gitare (Opatija ‘67). Životu s neke druge strane… Osim da se po njemu nazove brod (ne u boci, pravi; jedna od ličnih želja), jasno je da Arsenovoj ostavštini najviše priliči da je – uz sva moguća reizdanja, prepakivanja i sl. – bar jednom godišnje i uživo tumače mnogi i raznoliki. Biće uvek mesta za prijatelje stare – Radeta Š, šansonjere i pesnike raznih jezika, klape, kuma takoreći Bećkovića – i nove, kao Amira Medunjanin. Jer puno svojih bisera bar premijerno je prepustio drugima, ali zapravo su Arsena retko obrađivali, pa je gušt svaki put baciti mrežu u njegov zadivljujući opus. Recimo, u ovo doba vučijih prezimena i apatičnih ovaca, neko bi možda izvukao Stari vuci s albuma Ministarstvo (straha) (‘97, Croatia Records): Vuk im stoji pred vratima/Tvrdi, ja sam vaša majka.
„Najveći kantautor ovog skupa malih naroda/jezika/zemalja“ najlepši komemorativni napev dobio je kad su Gabi i gosti zapevali njegove mediteranske note za Odlazak/Daljine gotovo Teen Ujevića – numeru kojom završava upravo objavljeni CD Zorana Predina i Matije Dedića Tragovi u sjeti 2 (Croatia Records). Tamo, tamo da putujem/Tamo, tamo da tugujem.
Čukarički likovni salon koji organizuje Galerija 73 doveden je u pitanje zato što je cik-cak linija koja na crtežu Jovana Rakidžića predstavlja nadstrešnicu novosadske železničke stanice, protumačena kao ideološka poruka
Nema umetničke nagrade ali zato ima one za izuzetne zasluge, ne znaju ga ni u Srbiji ni u Pragu gde živi, njegov rad nema vrednosti relevantne u međunarodnom kontekstu – kaže stručna javnost o Predragu Đakoviću
Država nije iskoristila pravo preče kupovine, pa je Palata Albanija nedavno prodata privatniku. U skorije vreme, isto se desilo i Geneks kuli i Staroj šećerani
U peticiji kojom se traži ukidanje odluke da predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji bude Predrag Đaković za koga ovdašnja javnost ne zna, piše da je Komisija zloupotrebila svoju nadležnost
Koji je to požar očekivala uprava Narodnog pozorišta kada je upozorila glumce da je foaje, u kome su zakazali štrajk upozorenja, deo protivpožarnog koridora
Evro skače, ljudi hrle u menjačnice, banke odbijaju da kažu da li posluju sa NIS-om, a režim kaže - sve je do panike. Moguće, ali ko je širi
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
