Antonije Isaković

Da pobednici pišu istoriju, to je opšte mesto. Ali, šta se dogodi kada sami pobednici, u jednom trenutku otrežnjeni saznanjem da je sve „za vremena“, postanu razočarani svojom pobedom, o tome se može čitati u knjigama Antonija Isakovića. Pre petnaestak godina, u redakciji „Književnih novina“, gde se tada okupljao spisateljski svet (koji se sada izgleda nigde ne okuplja), rekao nam je: „Mi bismo bili bolji pisci da nije politike.“ Ali, politike je, nažalost, bilo preko svake mere, u šta smo se, svi skupa, uskoro ponovo uverili, i te kako. Usledila je nova, destogodišnja epizoda balkanskog ludila u kojoj se ni ovdašnji pisci (u kojima uvek drema demon politike) nisu najbolje snašli. Hm, najbolje snašli…

I zaista, da je ikako moguće, bilo bi dobro u govoru o pričama i romanima Antonija Isakovića razdvojiti politiku od književnosti. Ali moguće nije, to je naprosto činjenica, piscima Isakovićeve generacije politika se, čak i kada to nisu hteli (da paradoks bude veći: hteli su!), stalno mešala u samo pisanje, i u svakom slučaju ga određivala. Šta bi srpski pisci bez politike, o čemu bi uopšte pisali? Što bliže politici, mislilo se, to veći i bolji pisac. Politika je, ovde, uvek bila deo nekog šireg društvenog računa u sklopu kojeg se onda i književnost snalazila kako je mogla i umela. To je već stabilizovano (književno)istorijsko znanje: senka ideologije, svejedno da li su pisci bili „za“ ili „protiv“, natkriljivala je srpsku književnost druge polovine prošlog veka. I presudno uticala na njen lik. A pisci ko pisci, ta „velika deca“, hrlili su prema ideologiji, privlačila ih je kao „crna rupa“, bili su opsednuti njome, čas kao sledbenici, čas kao jeretici, misleći da se njihova reč broji i uvažava, da im, i kada uznose i kada poriču, donosi prestiž, slavu, ugled. Igrom slučaja, ispostavilo se: ništa od svega toga. I tako se konačno srušio taj veliki modernistički projekat verovanja, najpre u bolji svet, a potom i u reč.

Više puta sam o tome razgovarao s piscem antologijskih priča U znaku aprila, Podne, Dinje, i on mi je uvek odgovarao da to zna, ali je dodavao da je piščevo da piše do kraja, kao što je i sam činio. Isakovićev kasni plod je baš dobra knjiga priča Nestajanje. O njegovim romanima, koji imaju svoje mesto u istorijskoj raspravi o onoj famoznoj tematskoj detabuizaciji književnosti (pre svih Tren 2) i koji, delom, pokazuju kako se s vremenom menjao pogled na svet nekadašnjih „vojnika partije“ retko smo i nerado razgovarali. Isaković je, ne samo za mene, pre svega pripovedač od nerva, što je bolje od svih kritičara video Aleksandar Saša Petrović u filmu Tri. O politici nismo pričali nikada, šta se tu moglo pričati kad je sve samorazumljivo, do banalnosti. A o ribolovu uvek, i najradije.

Sada, kada je Antonije Isaković otišao, čini mi se da se jasnije nego za njegovog života može ustvrditi da je njegova stvaralačka pozicija, uslovljena izvornim darom, a neprestano korigovana brojnim protivrečnostima političke prirode, u ponečemu indikativna ne samo za piščevu književnu generaciju, koja, silom vremena, polako prelazi u istoriju nego, više od toga, za jedan evolutivni period srpske književnosti, sav u znaku nastojanja da se reši nerešiva jednačina umetnosti i ideologije. Kako god bilo, ideološki angažman („za“ ili „protiv“, opet kažem, nije presudno bitno) nakratko je pomagao piscima da se realizuju kao važni protagonisti društvene scene, ali je štetio njihovom delu, dugoročno erodirao njihov talenat, sileći ga da se modifikuje u pravcu koji je suprotan umetnosti: pisac ne menja svet, makar imao plemenitu nameru da to bude nabolje, on ga samo konstatuje, pokušava da ga razume. Setimo se Marka Ristića, Radovana Zogovića, Oskara Daviča… Uhvatiću još mnogo dunavskih riba pre nego što neko počne ponovo da čita njihove sjajne tekstove i knjige, nepristrasno, bez senke, ako je to uopšte nekako izvodivo.

Jer je ta senka neodvojivi deo srpske književnosti XX veka, skok preko nje izgleda da nije bio moguć, mada su mnogi pokušavali. Izbeći ideološki kvar, u pripovedanju ga demaskirati, a istovremeno to pripovedanje učiniti lepim i uzbudljivim, bilo je ključno književno pitanje epohe. Zato je književnost bila toliko važna, za razliku od danas. Ko je pročitao makar jednu priču neporecivog pripovedača Antonija Isakovića zna o čemu govorim. Mada je u velikom ratu pripadao pobedničkoj strani, Antonije Isaković nije apsolutizovao tu pobedu. Naprotiv, svedočio je, bez razlike, o svim ljudima koji su prošli kalvariju sasvim nepristrasno, na sebi svojstven i zato umetnički sugestivan način. I nije bio pripovedač rata, kako se prečesto čuje, nego pripovedač male, i obične i tragične ljudske sudbine, jedine i vredne. Isakovićeva priča ostaje u najdubljoj memoriji srpske pripovedačke umetnosti. Uprkos piščevom odlasku u književnosti nema završnog računa, pisac je živ dok mu je živo delo. Isakovićevo jeste.