Komad Disko svinje je jedan od najpoznatijih tekstova in–yer–face dramaturgije koja je bila aktuelna devedesetih godina 20. veka. Za in–yer–face dramaturgiju su bile karakteristične scene u kojima se eksplicitno (često namerno skandalozno) prikazuju seks i nasilje u pokušaju da se razume suština egzistencije i veza između tela koje može biti povređeno i razoreno i duha koji je u potrazi za identitetom. In–yer–face dramaturgija se smatrala i odgovorom na slobodno bujanje konzumerizma i kapitalizma devedesetih godina 20. veka i najavom krize koja je nastupila u prvoj deceniji 21. veka. Ovi komadi su se igrali širom Evrope, a do nas su stigli početkom dvehiljaditih nakon društvenih promena (Mark Rejvenhil Shopping&Fucking, Sara Kejn Fedrina ljubav…)
Komad Disko svinje govori o životu dvoje mladih: Svinja (mladić) i Prcoljak (devojka) koji su upravo navršili 17 godina i koji su čitav život proveli zajedno. Oni imaju građanska imena i prosečne građanske porodice (roditelji i dom), ali metaforično i sebe i svoj svet nazivaju svinjama. Svinja je u ovom komadu metafora proždrljivosti, bezosećajnosti i nasilnosti koja iskušava granice dozvoljenog. Likovi govore za sebe da se upravo tako i ponašaju – divlje, nasilno, opijaju se, upadaju u tuče, prete da će drugim ljudima uraditi ovo i ono… Ali ono što mi vidimo je da su njih dvoje sve vreme sami i da je sve o čemu govore njihova fikcija. Međutim, ta fikcija je za njih stvarna i oni metaforično ginu na kraju komada. Zbog svoje ljubavi i stradanja Svinja i Prcoljak su neka vrsta anti-Romea i anti-Julije u jednom hladnom, izolovanom svetu ispražnjenom od bilo kakvih duhovnih vrednosti i osuđenom na zadovoljavanje elementarnih fizičkih potreba – svinjskom svetu. Njihovi životi i govor su ispražnjeni od duhovnosti i smisla, a ono što je ostalo je telo, telesne potrebe i fizičko nasilje koje je jedini način izražavanja likova. Možemo lako da pretpostavimo da su junaci kao deca preživeli zanemarivanje i zlostavljanje i da nasiljem pokušavaju da uzvrate na nasilje. Ipak, suštinski se ništa ne dogodi, oni ostaju zatvoreni u svom svetu i jedino nasilje koje mogu da počine je nasilje nad sobom.
U ovo predstavi komad je jako skraćen i praktično sveden na kroki – izbačeni su delovi u kojima likovi govore o susretu sa drugim ljudima. Pretpostavljamo da je ideja bila da se na taj način radnja zgusne i fokus potpuno stavi na međusobni odnos Svinje i Prcoljka. Time što su iz dramske priče sasvim skrajnuti odnosi sa drugim (zamišljenim) likovima, izgubio se i veći deo konteksta njihove priče, a narativni tok povremeno deluje haotično. To samo pokazuje da komad Disko svinje iako na prvi pogled deluje haotično, u stvari, ima čvrstu strukturu koja se ne može bez veće štete rušiti i prepravljati.
Reditelj Simo Đukić je ispraznio pozornicu Scene Studio JDP-a da bi ona bila sasvim oslobođena za fizički teatar. Čitav prostor scene Studio se koristi za igru. Glumci ulaze i izlaze na bočna vrata i na vrata u publiku, ulaze u publiku, igraju u publici, komuniciraju sa publikom. Na taj način se pojačava bliskost između publike i glumaca i stiče se utisak da smo uvučeni u priču. Ipak, nije sasvim jasno ko smo mi u toj priči. Možemo da kažemo da smo mi oni pred kojima akteri odigravaju svoju priču. Njih zabavlja da igraju svoju priču pred nama iako je suštinski igraju sami za sebe. Reditelj je naglasio fizički aspekt predstave: prejedanje (bukvalno ždranje), napijanje, udaranje, jurcanje, valjanje, skrivanje… Sve se to čini u svetu koji je fizički (bez nameštaja) i duhovno sasvim ispražnjen. Jedino što je izvesno je izvesnost njihovih tela koja su suštinski krhka i osetljiva ma koliko likovi želeli da se prikažu jakima i bezosećajnim.
Najveći teret ove predstave pao je na glumce. Očigledno je da su Sara Simović (Prcoljak) i Veljko Stevanović (Svinja) dali sve od sebe da ovu fizički zahtevnu predstavu odigraju maksimalno posvećeno i uverljivo. Sara Simović igra Prcoljka kao devojčicu koja pokušava da na svaki način parira dečaku tj. Svinji. Ona nastoji da bude gruba, da se takmiči sa njim u divljanju, prežderavanju… ali suštinski ona želi da bude sa njim, da bude pored njega, da on bude njen i da ona bude njegova. Sara Simović je takve fizičke konstitucije i takve glumačke sugestivnosti da uspešno u Prcoljku igra i devojčicu i ženu koja se seksualno budi. Svinja isto tako želi da bude grub i da ždere, ali je realno pažljiv prema njoj. On joj je čak smislio poklon – kuglu iz diskoteke – simbol jednog svetlucavog zamišljenog sveta. On se igra sa njom, on je voli, on želi da bude sa njom i da ona bude sa njim i tako zauvek. Mi gledamo kako se oni igraju na početku kao deca – žderu, zatim se igraju šuge, da bismo postepeno saznali i o njihovim seksualnim iskustvima. Ona igra devojčicu koja neće da bude devojčica već Svinjin drugar. On igra u suštini nežnog dečaka koji voli svoju drugaricu i devojku. Ono što ih muči je spoznaja da oni ne mogu nikud iz svog sveta. I to je ono što ovu predstavu čini tužnom i suštinski nežnom. Ako želite da gledate dvoje posvećenih mladih glumaca, gledajte Disko svinje.
