Antigona u Međimurju

Sve ono što su “obećala” prethodna dva romana Kristiana Novaka Črna mati zemla (2013) i Ciganin, ali najljepši (2016), Slučaj vlastite pogibelji ispunio je do poslednje stavke i, bez ikakve sumnje, upisao se među najuspešnije romane savremene hrvatske književnosti. Ako su, dakle, Črna mati i Ciganin stilski gotovo besprekorni i sigurno vođeni romani, ipak im izvesni viškovi u vidu raspričanosti nisu dopustili da dosegnu onu meru stilske i sadržinske ispunjenosti koja Pogibelj čini vrhunskim delom. U novom Novakovom romanu, dakle, ne postoji nijedan puki retorički obrt, ne postoji opšte mesto koje samosvesnom piščevom intervencijom nije u funkciji teksta, nema praznog hoda, te je tekst u tolikoj meri zgusnut, inteligentan i, zašto da ne, uzbudljiv, da ništa ne remeti radost čitanja. Utoliko je Kristian Novak jedan od onih pisaca (a nema ih baš mnogo) kod kojeg se jasno vidi kako se menja i, jednostavno rečeno, iz romana u roman postaje sve bolji. Utoliko je samom sebi lestvicu postavio veoma visoko: kako nadići Pogibelj?

...

Tema romana jedan je od najstarijih ljudskih problema: pravda i pravedno društvo. Sve počinje tako što mladi policajac, prema zvaničnoj verziji, izvršava samoubistvo, ali policajčeva porodica, a potom i javnost, ne mire se sa zvaničnom verzijom jer u čitavom zapletu, blago rečeno, nešto smrdi. Istovremeno, mlada profesorka posvećena dramskoj sekciji, sklona savremenim metodama rada s glumcima-učenicima i nesklona političkoj korektnosti, upada u neviđene probleme u školi jer se, ispostaviće se neoprezno, opredelila za stranu u slučaju stradalog policajca. Da stvar bude komplikovanija, ispostaviće se da ona veoma dobro poznaje policajčevog starijeg brata Marlija, cenjenog pripadnika interventne policijske jedinice, te se dve naizgled nevezane priče dodiruju i prepliću. Upravo je ta perspektiva uslovila i dva pripovedna toka, odnosno prvo lice jednine s jedne strane, te forma scenarija, odnosno dramskog teksta s druge. A tu je i hor koji će nam objasniti o čemu je zapravo reč. U pozadini čitave priče, kao eho iz dalekih vremena, koji donosi uvek isti zahtev za pravdom, nalaze se Sofoklova Antigona i njena žrtva u ime zajednice.

Smešten u međimurski ambijent, kao i prethodna dva Novakova romana, Pogibelj duboko zadire u društveni i politički kontekst, a ako je Antigona svojevrsni uzor beskompromisne borbe za pravdu, onda se nijednog trenutka ne zanemaruju ni individualne perspektive (uostalom, Antigona se bori za ubijenog brata, njen početni impuls je ličan, privatan). Pravda i pravedno društvo uvek su već smešteni u određenu političku zajednicu koja, pre svega zakonima, potom i običajima, definiše sadržaj pravednosti – ako bismo određenje pravde prepuštali pojedncima, krvi bi bilo do kolena; poslušajmo samo na šta liče građanske i krivične parnice, te kako suprotstavljene strane razumeju pravdu – što znači da pojam pravde istovremeno poseduje dva suprotstavljena pola: univerzalnu dimenziju (zbog toga je, uostalom, nepravda lako prepoznatljiva) i posebnu dimenziju koja se suprotstavlja univerzalnoj (u izvesnim zajednicama pravedno je ženi odseći klitoris oštrim kamenom, ili je, recimo, kamenovati do smrti ako, ne daj bože, zgreši). No, iako je pravednost već (nužno) definisana zakonima, osećaj pojedinaca za pravdu ponekad ne prati zakonska određenja, naročito ako društvo poseduje ugrađenu grešku u vidu, recimo, pravosuđa pod kontrolom vlasti, ili uznapredovale korupcije. Antigona se bori kako za svog ubijenog brata, tako, u istom gestu, i za principe na kojima počiva Teba. Mladi saobraćajni policajac iz Novakovog romana bori se za principe na kojima počivaju i policijski posao i čitavo društvo i radi to beskompromisno. Problem je, međutim, što stvari nikada nisu čiste i to ne zbog nekakve ugrađene loše volje ljudi, već zbog kompromisa na kojem počiva (svaka) politička zajednica. Utoliko je jedna od glavnih niti romana upravo susret beskompromisne osobe i organizacije koja, po svojoj prirodi, počiva na komprimisu kako u manjim organizacionim jedinicama poput policije, tako i čitavom društvu. Uostalom, sama bit građanina jeste sloboda kao kompromis: slobodan sam dok poštujem istu takvu slobodu drugih. Kako onda razumeti beskompromisnost? Kao napad na slobodu? Ili kao nužan pročišćujući momenat svake ljudske zajednice? Antigonu je beskompromisnost odvela u smrt – ubio ju je tiranin – ali je dovela i do promene u društvu. Beskompromisnost mladog policajca – toliko možemo reći – odvela ga je u smrt, ali je veliko pitanje da li je proizvela i nekakve učinke. Uostalom, i sama je smrt sumnjiva. Zbog toga se borba za pravdu pokazuje i kao borba za istinu: šta se zaista dogodilo? S jedne strane, policijska organizacija drži se svoje verzije, ali propusti načinjeni u istrazi bude (razumnu) sumnju. S druge strane, porodica je ubeđena da je policajac ubijen upravo zbog osećaja za pravdu i beskompromisnost te kreće u borbu za istinu (što nikada nije bezopasno). Novakova se spisateljska veština ogleda i u tome što nam, u najboljoj tradiciji kriminalisitčkog romana, daje onoliko informacija koliko ih imaju likovi, a kako će se i kojim logičkim redom te informacije povezivati zavisi, ispostaviće se, od perspektive koju zauzimate. Iz istih informacija izvode se različiti zaključci. Recimo, to što je izostala obdukcija za visoke policijske zvaničnike dokaz je čistote uviđaja, naime, veštačenje ne ostavlja nikakvu sumnju u to da je reč o samoubistvu, te je obdukcija besmislena. Za drugu stranu izostanak obdukcije znači da se nešto krije. Zbog toga napetost raste iz stranice u stranicu, a lucidna pripovedačica iz prvog lica jednine, profesorka koja bi trebalo da bude glas razuma sa strane, postaje žrtva hajke i direktni učesnik živopisnih, ponekad i zastrašujućih zbivanja. Profesorka naprosto ne odustaje i tako, poput Antigone, ide sigurno u susret svojoj pogibelji (i ona je, dodajmo, vrlo nesavitljiva i ne pada joj na pamet da odigra ulogu u predstavi u kojoj za iskrenost nema mesta, ali je ulogu nužno odigrati da bi se malograđanske strasti stišale). Detalja i preplitanja sudbina je toliko da ne bi imalo nikakvog smisla nabrajati ih na ovome mestu, ali je nužno pomenuti da ni negativci ni pravednici ne izlaze sasvim isti iz toplog zeca koji im okolnosti (i neki odlučni ljudi) priređuju.

Manje je bitno da li su ljudi u zabludi ili ne. Njihovi postupci proizvode direktne učinke. Možda je i najupečatljiviji momenat besni, ali precizni monolog visokog policijskog službenika (koji se koleba između negativca i pozitivca; ali ko je ovde i zbog čega negativac, a ko, i zbog čega, pozitivac?), toliko upečatljivo sročen da će svaki pošteni čitalac morati da se odredi prema onom što izlazi iz policajčevih usta.

Kristian Novak je prošao kroz silne Scile i Haribde pripovedanja i ponudio nam nesvakidašnji roman o svakidašnjim dilemama. To što konačnog odgovora nema samo je kvalitet koji će prednost dati dobro postavljenom pitanju, a ne ionako neizvesnom odgovoru. Uostalom, ako se odgovor zna, nema nikakvog smisla postavljati pitanje.