Agape, 10 godina

Nedavno je na Kolarcu obeležena desetogodišnjica emisije „Agape“, autora Aleksandra Gajšeka. Od svog nastanka do danas traje na Studiju B, iako je sadržajem odavno nadmašila granice gradske televizije. Upravo zato, verujem da je „Agape“ jedan od poslednjih primera svetlog duha Beograda, duha koji je krasila lična i intelektualna skromnost. Gledao sam snimak svečane akademije, gde je najveći deo svog govora autor posvetio zahvaljujući se drugima, još jedna retka anomalija među narcisoidnim TV autorima. Promovisana je i knjiga, svojevrstan zbornik najvažnijih razgovora koje je Gajšek vodio sa svojim gostima, a prigodini gosti su bili Dušan Kovačević, vladika Porfirije, Matija Bećković i doktor Vladeta Jerotić, kao duhovni i intelektualni mentor autora emisije.

Zašto je „Agape“ važna emisija u domaćoj TV ponudi?

Duhovnost, vera i metafizika duše danas se smatraju „netelevizičnim“ temama. Delom je to posledica komercijalizacije, gde forma odnosi pobedu nad suštinom, ili prevedeno na banalni jezik današnje televizije – ma kakve gluposti da blebećete – bićete gledani ako ih blebećete u megalomanskom blještavom studiju!

Upravo na tom biblijskom primeru dileme bogatstva duhom ili scenografijom nastala su dva osnovna postulata emisije „Agape“. U svedenoj scenografiji salona (eto još jedne starobeograđanske reference), voditelj ima priliku da intimno razgovara sa gostima o najdubljim ljudskim mislima i osećanjima. Ima tu naravno i jasne asocijacije na psihoterapiju, za šta je zaslužan najčešći gost, doktor Jerotić. On je, jezikom psihoanalize, imao ulogu supervizora i to su bile najčudnije emisije, gde više niste mogli pouzdano reći ko zapravo „vodi“ emisiju.

Drugi princip sadržan je u njenom imenu – „Agape“, koji referiše na univerzalni hrišćanski princip ljubavi. Ona nadilazi eros, koji u svakodnevnom životu brkamo sa istinskom ljubavlju. Eros ostaje dominantni princip ovdašnjih komercijalnih TV programa, uz tanatos, javno ispoljen u nekrofilnoj potrebi za senzacionalizmom. Prema emisiji „Agape“ činimo veliku nepravdu, jer ovakve fenomene vrlo lako uzimamo zdravo za gotovo, ne vodeći računa koliko je teško održati nivo kvaliteta pred izazovima savremene televizije. Sponzori koji žele da utiču na program, „vispreni“ urednici, političke stranke koje žele prečicom do srca i duša glasača…

Međutim, emisiju „Agape“ sam odavno zapazio kao nesvakidašnji primer intimnosti tokom televizijske emisije. Ovim se obesmišljava pravilo da „dobra“ TV emisija iziskuje dramatizaciju sadržaja, da favorizuje konflikt i ne trpi introspekciju. Upravo suprotno, ovde dramatiku donosi ispovedni ton, ali bez autoriteta sveštenika ili terapeuta. Ljudi se „otvaraju“ i govore o najdubljim dilemama, svom intelektualnom i emocionalnom razvoju, porodici i duhovnosti.

Savremeni mediji su veru odbacili kao temu, ali im se ona vraća, danas intenzivnije nego ikada. „Agape“ je i u tome specifična emisija, jer pitanjima vere pristupa iz veoma specifičnog ugla.

Ako pratite uzorak TV programa u Srbiji, veru kao temu ćete pronaći u sledećim kontekstima: Najčešći pojavni oblik je – tradicija (Žika Šarenica, slavska trpeza, običaji i sujeverje, pastoralna seoska idila sa krstom u pozadini ili krstovi na pevaljkama). U političkom životu to je uvek kontekst međuetničkih trzavica ili regionalnih separatističkih težnji. U informativnim emisijama vera se, shodno svetskim trendovima, smatra izvorom novih geopolitičkih podela i sukoba. Kada sve ovo zbrojimo, shvatićemo da je televizija vera bez Boga, lišena intimnog iskustva i duhovnog doživljaja.

To je, konačno, najveća vrednost emisije „Agape“, koja se bavi doživljajem vere u savremenom svetu, ovde i sada. Veoma često, ni Srpska pravoslavna crkva nije uspevala da blagovremeno odgovori na izazove današnjeg života svojih vernika. Sećam se da mi je jedan mudar sveštenik na Novom Beogradu još pre deset godina rekao da je najveći neprijatelj vere u njegovoj parohiji – narkomanija!

Aleksandar Gajšek je doneo još jedan kvalitet, a on je veoma upadljiv u doba novokomponovanih vernika. Kako poslovica kaže – „prazno bure jače zveči“, pa je forma novovernika postala agresivno napadna sa pojačanom ikonografijom, strogim „propisima – jer jedino tako valja“, ali i desničarskim klerofašizmom.

„Agape“ nasuprot svega toga postavlja čoveka, koji pokušava da odgovori na najdublja i suštinska pitanja o svom smislu i egzistenciji. Ovim postavljanjem čoveka u suštinu svog interesovanja, Gajšek je napravio distancu od crkve kao institucije, pa tako „Agape“ ostaje jednom nogom u laičkom životu, što joj daje dodatni kvalitet. Ono što bih očekivao u sledećoj dekadi, koju autoru i saradnicima želim jeste nastavak duhovnog traganja i van okvira vlastite vere.

Interkonfesionalni dijalog i upoznavanje sa duhovnostima drugih biće izazov naše zajedničke budućnosti, ili granica naših budućih podela.