Aca Lukas

12. oktobar, Hala I, Sajam/Beograd

Veterana „tisuća BG tuluma“ slogan „Najveća žurka na Balkanu“ verovatno privlači samo uz ljutkasti začin kao što je npr. „Može i bez Pinka“, red je to priznati. I zato što se neko pre predsedničkih kandidata (a čast ministru B. Đeliću) setio da je jasno određenje prema medijskom vilajetu Ž. Mitrovića – makar i puko mimoilaženje – već mamac. Doduše, kao što je predvidljivo da ni najveći koncert A. Lukasa ničim ne može izvan dometa letošnjeg Cecinog na Marakani (vidi „Vreme“ br. 598, 20.06. 2002, da se ne ponavljamo), tako je i ovo – nesumnjivo sitnosopstveničko, a ne političko – suprotstavljanje Zloj TV Imperiji zapravo jalovo. Roze mrlja (zaštitni znak TV Pinka, tzv. logo?) na Acinim plakatima pod udarom je crnog Srpa & Čekića, pravilno podsećajući na julovsku suštinu Pinka, ali u uglu je i (najčešće crvena, okružena) petokraka, žig nove moćne estradne kuće (takoreći konzorcijuma menadžera, Music Star Production) za koju rade Ceca, Lukas i sl.

Hiljade posetilaca (s ulaznicama po 300 din.) neka proceni nastupajući Sajam knjiga. Jednolike Acine kukumavke izmaštane pretežno na alko-bazi mlada masa pevala je, nadam se, još uvek netaknutih jetrica; dakle, bez dubljeg razumevanja. Termin „sajamska kafana“ može eto imati i sasvim drugo značenje, jer Lukas je zanat prepekao tamo gde se noćiva bez spavanja, pije na prazan stomak, rado uzima „nešto za u glavu“… na jedinoj pravoj (klupskoj) sceni naše popularne/žive muzike. Naravno, kao i mnogi ovdašnji „zvanični“ rokeri, Aca toj potkulturi pripada najviše određenjem kosa/čizma (čitaj: duga/špicasta), s ništa manje prava nego npr. bivša mu šefica S.M. Viktorija ili Đorđe David. Otkako je prerastao halu „Pionir“ (ubeležio je na live-album, imajući izdavače ovde-onde po srpskom svetu) i ustalio ovakve „žureve“ otprilike svake druge jeseni, Lukas drži zavidan standard i pod najvećom kupolom Beogradskog sajma.

Kao što su povlastice vlasti korumpirale/asimilovale DOS jer se nije odlučno odsekao od njih, tako je svojevremeno Novokomponovana Narodna Muzika/NNM, nažalost, iznutra izjela i one čuvene beogradske žurke (rastući od prirepka, završnog dela…), pa je posle turbo-folk iždžikljao žderući sve što su vajni rokeri godinama ispuštali. Otud je zvučna matrica ovog koncerta toliko nalik onoj Bijelog dugmeta neposredno pre nego što ju je presekao novi talas, i još više onoj s vokalnim udarnikom Alijom I. Prateći bend izgleda kao napirlitani, prosečni domaći (heavy) metalski radnici šlagerske beskompromisnosti, npr. Osvajači, ako uopšte znate ko je to (i niste ništa propustili). Tehnika i organizacija odlično bi poslužile i Ribljoj čorbi, čak i kad naiđe Najdraži gost/stari ljubitelj angažmana. A tekstovi su, normalno, Tucaković-u-pamet.

Rafalno nizanje sopstvenih numera u par trenutaka dobacilo je do pastirskog roka, glavno Acino obraćanje publici je „Ruke!“, a kad reče „…Jebe mi se za Pink…“, dobi ovacije, mada je sve ostalo u stvari bilo tradicionalno ružičasto. Egzistencijalno zapitana Kuda idu ljudi kao ja vodila je ka razvođu Lukasovog koncerta: aktuelni album Nešto protiv bolova za nama, muzikanti britanski dert prekraćuju instrumentalom Shine On You Crazy Diamond da ih mine želba golema za Pink Floydom, i Aca mu ga daje po Dugmićima s Tifom.

Ljudi kao ja imali su i TV-fudbal i reformističkog Goldija i sl. da ubiju predizbornu noć, pa na ovom mestu prekidaju s komplimentima i odlaze, naročito ako im je letos preko Boke taj repertoar odzvanjao više puta nedeljno.