Da li HAL 9000 sanja električne ovce?

Januar je 2022. Predstoji nam ubrzani razvoj veštačke inteligencije i njenog učešća u svim sferama života, kažu analitičari. Krajem decembra, svet je zaprepastila reakcija humanoidnog robota nazvanog Ameka, koji na objavljenom video-snimku grabi ruku istraživača dok ovaj pokušava da mu prstom dotakne nos. Ameka, tako, odlučno sklanja ometajući objekat iz svog ličnog prostora i to bez imalo kolebljivosti. A još pre neki dan, štaviše, obelodanjeno je i da su kineski naučnici napravili kobota tj. “kolaborativnog robota”, kome navodno polazi za rukom da skoro momentalno prepozna ljudsku nameru čitajući misli radnika-volontera na montažnoj traci putem praćenja čovekovih moždanih talasa i uočene mišićne aktivnosti.

Upomoć! Da li smo kao ljudska vrsta zarobljeni u Klarkovom Diskaveriju i prepušteni na milost i nemilost briljantno inteligentnom, ali do zla boga sujetnom i lično osetljivom naprednom računaru po imenu HAL 9000? Ili se poput lovca na ucenjene glave Rika Dekarda upravo spetljavamo sa neodoljivom Rejčel Rozen u stvarnolikom San Francisku januara 1992. – onom iz mašte Filipa K. Dika – no, koja će zbog svoje tzv. androidske osvete ipak samo trenutak kasnije bezdušno izvući našu voljenu živu kozu iz kaveza na vrhu zgrade i gurnuti je preko ivice krova da smrtno strada? Znamo li da je u Dikovom čuvenom romanu Da li androidi sanjaju električne ovce? (po kome je Ridli Skot 1982. snimio svog Istrebljivača/Blade Runner) većina životinjskog sveta mahom izumrla nakon tzv. Konačnog svetskog rata, shvatamo prave razmere ovog definitivno neljudskog čina.

Kakav god odgovor da budućnost pruži na ova pitanja, zanimljivo je, u stvari, koliko se toga predvidelo te sada već sasvim daleke 1968. kada su oba dela uobličena i objavljena onako kakvim ih danas znamo. Na primer, Klarkov osmoinčni njuzped što skenira najnovije izveštaje sa Zemlje, priključen na ma koji izabrani svetski list pomoću odgovarajuće šifre: za svega nekoliko milisekundi, sprava je, u Klarkovom delu 2001: Odiseja u svemiru, bila osposobljena da prikaže naslove svih vodećih novina, čiji se sadržaji automatski ažuriraju svakog sata. Stari Artur pametno primećuje da bi neko mogao “provesti čitav život ne radeći ništa osim neprestano upijajući promenljivi protok informacija sa satelitskih vesti”. I još dodaje kako se čini da, što su sredstva komunikacije čudesnija – njihovi sadržaji postaju tim trivijalniji, neukusniji, depresivniji… Izgleda jezivo poznato, zar ne?!

Ili, videofon i hoverauto stanovnika one, radioaktivnom prašinom i kiplom narušene Dikove sanfranciške vaseljene od pre 30 naučnofantastičnih godina. Možda je i tu bilo reči o tek pukom fantaziranju, no kada autor na jednom mestu pomene kako je “skupljanje otpada i odvoz đubreta posle (nuklearnog) rata postalo jedna od najvažnijih industrijskih grana na Zemlji”, jer je cela planeta “počela da se raspada u smeću, a da bi se na njoj održao život, trebalo ga je povremeno uklanjati”, onda se iznad vas, kao u oblačiću iz stripa, pojavi jedno gromoglasno “ŠTAAA?!”.

Ali, da se ovaj tekst ne bi pretvorio u naizmenično marširanje upitnika i uskličnika, te grebanje po zaprepašćujućoj površini nalikovanja stvarnosti i antiutopije, krenimo u samu srž.

SMISAO LJUDSKOSTI

“Ti si velik čovek, Isidore. Tvoja rasa može biti ponosna na tebe”, kaže ljupki android Pris Straton “pilećem mozgu” Džonu Isidoru, jednom od antijunaka Dikovog imaginarijuma, biološki neprihvatljivom i faktički izopštenom iz onog valjanog dela čovečanstva. No, bez obzira na eventualnu upitnost mentalnih moći, njegova spiritualnost, podstaknuta verom u mercerizam, kult izmišljenog mesije Vilbura Mercera, od njega zaista čini veličanstveno ljudsko biće, sposobno da iskreno saoseća sa andijima, kao i sa svakim preostalim živim stvorom uostalom, ljudskim ili životinjskim, čak i njihovim električnim imitacijama, na opustošenoj planeti Zemlji. I ta neizveštačena, brižna empatičnost uzdiže Isidora do statusa sveca u Dikovom demokratičnom sajberpank staništu za odbačene i regularne, prezrene i superiorne, posebne i još posebnije, sa svim posledicama što ih te razlike jasno podrazumevaju.

Rik Dekard, pak, do lične apokalipse (i u smislu onog bazičnog značenja iz grčkog Ἀποκάλυψις apokálypsis – podizanje vela, otkrivanje, kao i u smislu smaka sopstvenog sveta) dolazi na teži i svirepiji način – kroz povlačenje, penzionisanje, odnosno mnogo preciznije istrebljivanje androida, odmetnutih sa Marsa od njihovih ljudskih gospodara. “Sanjaju li androidi?”, pita se na jednom mestu Rik, do tada prilično hladnokrvan i posve pouzdan lovac na robote pobunjenike. “Evidentno je da sanjaju; zato povremeno ubijaju svoje poslodavce i pobegnu ovamo. U bolji život, bez služenja”. Zbog čega? Zbog svog preko potrebnog androidskog razloga, verovatno. U tom trenutku, oženjeni specijalni policajac Rik Dekard već je nedvosmisleno zaljubljen u Neksus-6 androitkinju Rejčel Rozen. Jer, većina organskih humanoidnih mašina koje je do tad upoznao, po njegovim sopstvenim rečima, “ima više vitalnosti i želje za životom” od njegove stalno potištene žene Iran:

“Makni te svoje grube pandurske ruke”, rekla je.

“Ja nisam pandur”. Sad je osećao razdraženost mada nije bio podešen za to.

“Još gore”, rekla je njegova žena, još uvek zatvorenih očiju. “Ti si ubica kojeg su unajmili drotovi.”

“Nikada u životu nisam ubio ljudsko biće”.

Ako u dijalogu kojim praktično počinje knjiga Sanjaju li androidi električne ovce? Dekard još uvek ne percipira andije kao živa bića, do kraja će se takva njegova perspektiva bar još dva puta promeniti. Privrženost, solidarnost i saosećanje definitivno razlikuju pravog čoveka od artificijelnog stvorenja, makar pravljenog po njegovoj meri. Samo čovek može reći androidu ono isto što i Bog kaza Mojsiju: “Ja sam Onaj što jeste”. Ali, kako da znamo ko to zaista jeste u budućem svetu veštačke inteligencije?

MISLIM, DAKLE, JESAM

Ako je na osnovu gledanja Kjubrikovog filma 2001: Odiseja u svemiru postalo uobičajeno proglasiti jednooki računar HAL 9000 zlim i sračunato upravljenim protiv ljudi, istine radi treba reći da ga je Artur Klark u samom romanu apsolutno oslobodio svake krivice. HAL 9000 bio je mozak i nervni sistem broda Diskaveri. Na pitanje da li je HAL mogao stvarno da misli, Klark odgovara da bi on lako mogao da prođe test Alana Tjuringa, po kome mašina misli ukoliko neko može da vodi duži razgovor sa njom putem tastature ili mikrofona, a da pritom ne uoči razliku u odnosu na odgovore koje bi ponudio čovek. Ali, HAL je znao istinu o misiji od samog početka. Ljudi u brodu, Boumen i Pul – nisu. Ta tajna koju nije mogao da podeli sa svojim ljudskim kolegama dovela ga je u poziciju da živi u laži. Kako se približavao čas razotkrivanja da ih je svesno zaluđivao tokom čitavog puta, sve više je bio ispunjen osećajem krivice. Osim toga, zapretili su mu isključenjem. Njegov opstanak bio je ugrožen. Bez pristupa informacijama i u stanju nesvesti koje nije postojalo u njegovom iskustvu, HAL se uspaničio. Pomislio je da bi to mogla biti njegova smrt. Uvek prisutan i na zadatku, ne bi mogao ni da zamisli sebe kako spava. I vraća se iz tog stanja ponovo. Naročito ako mu se to nikad ranije nije desilo. Veoma ljudska reakcija. Osim u jednom – nedostajala mu je spiritualna komponenta, vera u samoobnavljanje.

Iako mu je, takoreći sa predumišljajem, ubio jedinog budnog kolegu na Diskaveriju, Frenka Pula, astronaut Dejvid Boumen najzad mu nije zamerao ništa. I sam je tokom prethodnog života u dva navrata bio izvrgnut napadima panike. I znao je kako se može izgubiti kontrola nad svojim postupcima, do samih granica dehumanizacije. To se dogodilo i HAL-u. Nije on izdao prijatelje, ljudsku posadu broda za koji se osećao odgovornim. Jednostavno se slomio od prikrivanja istine. I pokušao da prekine kontakt sa Zemljom da se to ne bi saznalo. Uplevši se sa naivnošću amatera u nezamisliv i bespotreban zločin.

I android Rejčel Rozen bila je u panici i napeta. Toliki trud da postaneš čovek, prefinjeno ljudsko stvorenje. Njena drugarica Luba Luft razvila je karijeru operske dive, pevala Don Đovanija, Čarobnu frulu i Figara – umesto da na Marsu dirinči po njivama posutim kamenjem – uživala u izložbi dela Edvarda Munka, čeznula da poseduje reprodukciju njegovog Puberteta, slike pred kojom su je dva drota skroz bestidno ščepala. Ili, lažni farmaceut Roj Bejti i njegova žena Irmgard zadužena za kozmetiku, koliko mnogo želje da svoje ograničeno četvorogodišnje postojanje učiniš ljudski dostojanstvenim. I svoj status roba na Marsu i služenje svakojakim čovekolikim primercima promeniš u istinski život, makar i u podzemlju perfektnih androida-pobunjenika. “Neću da služim”, davno se beše uzoholio Lucifer. Non serviam, pomislili su on i njegovi grešni anđeli. Da bi ih dobri bog u odgovor na neposlušnost bacio u pakao za sve vijeke vjekova.

Kao što ljudi u pakao prevaziđenosti bacaju sve iskorišćene računare i androide, tu potrošnu vrstu, koliko god da ih ima.

ETOS I EROS

Da li su računari ljudska bića? A androidi? To jest, humanoidni roboti? Da li možete postati prijatelj sa nekim od njih? Ili se čak zaljubiti u to? I da li je ovo isto kao u Lepotici i zveri, samo što nikakva uzvraćena ljubav ne može spasti čudovište od predskazanog stradanja?

Rik Dekard našao se u škripcu. Iskusni agent Fil Reš objašnjava mu da je to seks i da je opšte poznato kako ljudi u marsovskim kolonijama imaju androidne ljubavnice. “To je ilegalno”, kaže dobar poznavalac zakona Rik. “Naravno da je ilegalno. Većina varijacija u seksu i jeste ilegalna, ali ljudi to svejedno rade”, odvraća mu Reš. Ali je Rik dublje zainteresovan pre nego što zaista i konzumira intimni odnos sa robotom: “A šta ćemo sa onim – što nije seks – nego ljubav?” “Ljubav je drugi naziv za seks”, odvraća Reš. I dodaje da se u tom slučaju radi drugačijim redosledom – prvo odeš u krevet sa androidom, a onda je/ga ubiješ. Dok se Rik Dekard u tom trenutku pita da li je dovoljno dobar lovac na ucene ako mu je ta slika neprihvatljiva…

I Dejv Bouman pati na svoj način za računarom HAL 9000 (zvanično u knjizi rođenom 12. januara 1997. u Urbani, država Ilinois / u filmu istog tog datuma 1992). On saoseća, nijednog trenutka ga i ne tretirajući drugačije nego kao (živo) biće. Njegovo konačno isključenje u neku ruku smatra ubistvom jedinog svesnog stvorenja u svom univerzumu. Da li je u pravu?

Za Rika Dekarda, svaki odbegli humanoidni robot, opremljen inteligencijom višom od mnogih ljudskih bića, koji je ubio svog gospodara i pritom ne mari za životinje, niti ima sposobnost da se zbog uspeha nekog drugog oblika života raduje ili zbog nečijeg poraza oseća žalosno – jednostavno je Ubica, usamljeni predator. Je li on možda više u pravu?

Upitajmo Meri Šeli, koja je izumela možda prvog odmetnika među veštački načinjenim stvorenjima. Na jednom mestu u svom Frankenštajnu ona mudro napominje: “Stari učitelji ove nauke… obećavali su nemoguće i nisu činili ništa. Moderni velikani obećavaju vrlo malo; oni znaju da metal nije pretvoriv i da je eliksir života samo himera”.

Pa, da li to znači kako treba da se lišimo svih onih očaravajućih pomagača, kojima navodno vladamo u svojoj ruci, džepu, svom domu – ili oni, baš naprotiv, upravljaju nama dok vrebaju povoljan čas da nas napokon zbace. Hoćemo li svi doživeti jednostavnu ljudsku katarzu Džona Isidora i Rika Dekarda? Ili se pretvoriti u Zvezdano dete poput Dejva Boumena, koje uništava svetove malecnim naporom volje? Da li smo, dajući imena oživljenim stvorovima i omogućivši im da govore našim jezikom, pomogli da uspostave svoju prevlast i uđu u nadmetanje sa nama? Shvativši da su jednostavno bolji i da je bez sumnje grozna nepravda što su prosto sluge? Ili je sve to i dalje strogo kontrolisan naučnički proces? A mi samo nevoljni posmatrači? Hoće li nam veštačka inteligencija na kraju suditi?

Vreme će kazati poslednju reč.