Šta se desilo sa „Radovanjem“? Ne bih da budem zloban, ali izgleda da je veliki projekat 3K, osmišljen kao predigra za doček naših sportista ovenčanih slavom iz Atine, doživeo potpuni debakl. OK, nije najgore što su naši sportisti osvojili dve srebrne medalje, mnogo je gore što su ti rezultati neprijatno buđenje koje je raspršilo višegodišnju iluziju. Godinama se u ovoj zemlji svi internacionalni uspesi naših sportista bezobrazno i besprimerno koriste kao sedativ za nacionalnu frustraciju. Političari su godinama voleli da se slikaju sa nosiocima medalja, televizija nas je predstavljala kao natprirodno nadarene, a na otvaranju Olimpijade su komentatori RTS-a s podsmehom govorili o malim zemljama koje nemaju čemu da se nadaju na takmičenjima. Mit o supertalentovanim Srbima, koji su možda gladni, bedni i ozloglašeni, ali uvek pobednici, došao je do svog tužnog kraja. Radovanje je pri svakom dočeku uvek imalo i svoju mračniju stranu – demoliranje ambasada ili navijačke tuče. Ukratko, u našem „Radovanju“ najmanje je bilo sporta. Zanimljiva je doza ratničkog fatalizma u kovanici Atina – plava grobnica srpskog sporta. Sami sportisti su možda u najtežoj situaciji. Niko, ili malo ko se trudio da im pomogne oko priprema, u sport se ulagalo nedovoljno i neredovno, ali su očekivanja uvek bila maksimalna. Danas je jasno da nešto mora da se promeni. Reakcije građana ( koje su paradoksalno tabloidi verno dočarali) možemo opisati kao razočaranje pomešano sa frustracijom. Ljubav je zamenila mržnja, pa je protest Milojka Pantića (Sram nas bilo) za sada jedina odbrana naših sportista od atmosfere linča. Jedino se na Pinku ništa nije promenilo, jer sam u „Sitiju“ video Bilju u bikiniju sa ekipom „Radovanja“, bili po restoranima, na plaži, a pevao im je i Bora Čorba. Ludo zezanje. Videli ste i doček na Surčinu, tamo su bili rodbina i prijatelji, nije bilo telegrama i čestitki. Zato je naše Radovanje više bilo Ratovanje, ali smo nažalost ovoga puta izgubili, pa je nužno da kao nacija konačno naučimo da prihvatimo i priznamo poraz.
Pobedničke atmosfere izgleda da ne manjka među kandidatima za gradonačelnike na predstojećim izborima. Svi su ubeđeni u pobedu, već nam se smeškaju sa plakata, a pojavili su se plaćeni i neplaćeni termini koji promovišu kandidate. Plaćene termine, najčešće na TV Politici emituju radikali i SS Karić. Vučić obilazi predgrađa, udešen, kažu, po Cecinom modelu, i obećava sirotinji da će biti bolje. Bogoljub sa svitom nekako najviše voli da peva, pa njegovi skupovi sada najviše liče na gospel spektakle s čudesnim isceljenjima. Kandidatkinja Mitrović-Marić i mnogo dece pevali su ko u muzičkom toboganu, a neko dete je na kraju, ko u „Radovanju“, zgrabilo mikrofon i počelo da skandira- ko je svetski šampion – Bogoljub! Tolika zloupotreba dece verovatno je i kažnjiva. Uopšte, većina kandidata za gradonačelnika Beograda trudi se da me ubedi kako su oni moje komšije, ili komšinica kojoj bi poverio decu na čuvanje. Hvala lepo, komšiluk imamo, biramo gradonačelnika. Inače, po tom dobrosusedskom kriterijumu imao bih bar deset boljih kandidata. Malo širu sliku o situaciji u Srbiji videćete u „Taksiju B92“, gde se vozi po „lokalu„, pa ćete otkriti u kakvoj zemlji živimo. Sličnu sliku dobićete i u emisiji PG Mreže koja se zove „… a ja živim u Srbiji„. U poslednjoj emisiji videli smo kako se živi u Negotinu, još jednom od gradova u izumiranju. Aktuelni predsednik opštine mladima nudi bazen, Dunav za kupanje i kafiće. To je valjda mladima dovoljno da budu srećni kao ptičice na grani, uz prosečnu platu od 7000 dinara koju, doduše neredovno, primaju njihovi roditelji. Umesto života preostaje im gluvarenje, bežanje ili snalaženje. Vrhunac tog „snalaženja“ videli smo u emisiji „Utisak nedelje„. Posle BBC-jevog dokumentarca o kupovini glasova za Olimpijadu, u studiju su bila čak dva glumca iz filma (ko u vicu – bili Srbin i Bugarin), plus gospodin Nicović jednom pandur uvek pandur. Ključne reči gospode u studiju bile su kombinacija, šema i lova. Logično bi bilo pomisliti da bi gospodin Takač i njegov prijatelj iz Bugarske mogli ladno da se kandiduju za gradonačelnika s predizbornim obećanjem – Olimpijada u Beogradu. Njima je, naravno, sve namešteno, a opšti zaključak gostiju je da su Amerikanci krivi za sve. Znači opet kao u vicu – bili pandur, Srbin i Bugarin, a Amerikanci probaju da ih zeznu za lovu…
