Spisak 15 kandidata za Oskara u kategoriji inostrani film koji je pre nekoliko dana objavila Američka filmska akademija na kome nije bilo predstavnika Srbije, potvrdio je utisak da će 2023. biti upamćena po razno-raznim neprijatnostima a ne po odličnim filmovima, knjigama, predstavama, izložbama, koncertima i ostalim kreativnim rezultatima – kojih je itekako bilo. Pogrešni, glupi potezi i odluke nadvladali su dobro i pametno.
Mogućnost ovakve krajnje slike o 2023. najavljena je već sredinom februaru, povodom Bitef festivala: Sekretarijat za kulturu grada Beograda, iz samo njemu znanih razloga, nije raspisao konkurs za novog umetničkog direktora festivala iako je Ivanu Medenici istekao mandat, niti mu je ponuđen reizbor, pa je Medenica odlučio da se posle sedam godina povuče, kako ne bi kršio zakon.
U tom trenutku bilo je ostalo samo još tri meseca do zaključivanja programa za ovogodišnje izdanje Bitefa, pa ipak, Gradski sekretarijat je prihvatio odluku Ivana Medenice i imenovao, dakle bez konkursa, Nikitu Milivojevića za novog umetničkog direktora Bitef festivala.
Izuzetno burna negodovanja i medija i javnosti koja su pratila ovaj nepotrebno stvoren problem, utihnula su čim je promovisan novi umetnički direktor, ali isključivo zbog poštovanja prema rediteljskim uspesima Nikite Milivojevića i njegovom „Šekspir festivalu“ u Čortanovcima. Pa ipak, bez obzira na ovaj izbor (jer iskustvo nam govori da se na čelo institucija kulture postavljaju ljudi zbog partijskih a ne stručnih zasluga), deluje kao da je Skupština grada Beograda bila spremna da rizikuje (žrtvuje?) kvalitet programa ovogodišnjeg Bitefa kako bi ostvarila svoj interes. Koji – ne zna se, ali ne deluje da bi se mogao svrstati među opšte.
Utisak, da onima kojima je obaveza da se staraju o doličnom razvoju i rastu kulturne scene kultura ne da nije prva, nego je sporedna stavka u agendi, potvrđivan je tokom ostatka godine. Filmski centar Srbije, Nišvil, Sajam knjiga, rušenje arhitektonskog nasleđa, neki su od brojnih primera koji ga potvrđuju.
Poslednji primer je bio, već pomenut na početku ovog teksta, izbor za predstavnika države za nagradu Oskar u kategoriji inostrani film Američke filmske akademije.
Srbija je 2023, kao malo koje od prethodnih godina, imala priliku da skrene pažnju sveta na svoju kinematografiju, pa samim tim i na sebe. Bilo je dovoljno samo da žiri koji je odlučivao o srpskom kandidatu uradi ono što bi uradio svaki žiri svake normalne države na svetu – da izabere film koji je najvidljiviji, koji ima najviše šanse da uspe.
Kao što je poznato, ovdašnji žiri to nije uradio. Nije glasao za neki od ovogodišnja tri (čak!) filma koji su do tada već dobili nagrade na filmskim festivalima kao što su Kan i Lokarno, dobre inostrane kritike, i imali su izuzetno visoku gledanost, već su izabrali film „Što se bore misli moje“ Milorada Milinkovića.
Koji je bio pravi razlog takve njihove odluke, jer onaj koji su saopštili javnosti nemoguće da je pravi, naravno da se ne zna. Jer, taj film, i pored priče o privatnom životu kralja Milana i Dragana Mićanovića koji ga je glumio, nije pobudio interesovanje čak ni ovdašnje bioskopske publike, a do inostrane, one koja je relevantna za Oskara, nije ni došao. Zato, šta pomisliti, zašto je žiri, pod pretpostavkom da mu stručnost i ukus nisu upitni, glasao protiv opšteg interesa?
Eto, po tome će biti upamćena 2023, po skrajnutom opštem interesu.
Šteta, zbog gubitka koji je takvo ponašanje naneto ovdašnjoj kulturnoj sceni i državi, a pre svega je šteta je zbog svih dobrih i važnih ovogodišnjih knjiga, predstava, filmova, koncerata, izložbi, festivala, nagrada i ostalih aplauza, koje je ono loše potisnulo iz pamćenja o 2023. godini.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
