Tog jutra 2002. godine, u sabirnom logoru za izbeglice „Vumera“ u Australiji, odjeknula je neobična, potom i zastrašujuća tišina. Navikla je bila uprava tog logora, ljupko ograđenog bodljikavom žicom, na sve osim na tišinu: na pokušaje bekstva, na pobune, na štrajkove glađu, na najrazličitija izražavanja nezadovoljstva ljudi od kojih neki, iz tog ograđenog prostora u australijskoj pustinji, nisu izašli nikada. Tog jutra 2002. godine, međutim, izbeglice su se pobunile tišinom i bolom. Kako je noć uzmicala, uprava i stražari sve preciznije su razaznavali decu, žene i muškarce koji su mirno stajali na logorskom trgu. Zašivenih usana. Doslovno. Iz probodenog mesa curila je krv. Iz očiju suze. Ti ljudi, koje godinama niko nije hteo da čuje, mogli su još samo tišinom da govore.
Čak i kada shvatimo da su ljudi koji su upravo minuli kraj nas – izbeglice, kada ih vidimo kako u parovima ili grupama tumaraju oko autobuskih i železničkih stanica, kada osetimo nelagodu ili, tome nasuprot, olakšanje što nismo u njihovoj koži, kada im odnesemo dva kilograma jabuka, ćebe ili odeću (da bismo sprali sopstvenu savest?), kada se angažujemo da bismo, koliko možemo, pomogli tim ljudima, ili kada ulažemo napor da ih ne vidimo, čak i tada, kada smo u dodiru s njihovom puti, njihovim jezikom i pogledom, izbeglice su za nas, i dalje, apstraktna bića, jer o njima ne znamo ništa. Ne znamo njihovu priču. Izbeglice su, primetila je Hana Arent (i sama izbeglica), ljudi bez papira i bez priče. A ako nemamo kome da ispričamo svoju priču, ako našu priču niko ne želi da sasluša, tada nismo (više) ljudi, nego goli život. Goli život, život bez pravne i političke zaštite, život bez priče, ne vredi ni pišljiva boba.
Ispričao je Abas Hider, Iračanin, svoju priču sličnu milionima drugih izbegličkih priča i taman toliko različitu od bilo koje druge koliko je svako od nas različit od bilo koga drugog. I od njegove priče, od te arapske 1002. noći, gubi se san.
Osam poglavlja ove nevelike knjige deluju poput levka: na početku je široko i bez čvrstih granica, ali kako kosinom levka klizimo naniže, postaje sve zgusnutije, uže i strmije, da bismo u najužem delu, zajedno s piscem, provrištali od nemoći i užasa. Istovremeno, međutim, Hider piše elegantno i lako, s puno humora i samoironije, jer da nije tako, priča se ne bi mogla čitati. Upravo je u tome njena tajna. Ovaj tekst nije tek svedočanstvo, izveštaj, ili dokument – iako jeste i sve to – već vrhunska književnost. Ono što pisce čistog užasa, poput Prima Levija i Robera Antelma, preživelih iz nacističkih logora smrti, razlikuje od njihovih sapatnika, nije drugačije iskustvo, nego to što su zajedničko iskustvo umeli da prevedu u veliku književnost: ova dvojica, a pridružuje im se i Hider, bili su veliki pisci. Veliki pisac je uvek svedok, ali retko je koji svedok i veliki pisac.
Hiderova priča, na svojim obodima, počinje podacima, a ti podaci kažu, otprilike, ovo: dvadesetogodišnji Iračanin, koji je jedva izvukao živu glavu iz kazamata krvoločnog tiranina Sadama Huseina, beži iz Iraka najpre u Jemen, potom u Jordan, zatim prelazi u Afriku gde se smuca po Libiji i Tunisu – ali brzo primećuje da je razlika između tih diktatura i Iraka samo u tome što njega, iračku izbeglicu, vlasti neće da oteraju na robiju iz političkih razloga (pod uslovom, dabome, da se u politiku ne meša), ali da je život jednako bedan, surov, neslobodan, odvratan, kao i u njegovoj razorenoj zemlji. „Možete da radite šta god hoćete“, dobija pouku u Tunisu, „žene, alkohol, šta god vam je volja. Ali nipošto ne smete da kritikujete vladu. Inače ćete se naći u ozbiljnoj nevolji!“ (Ni to, dabome, nije baš tačno: patrijarhalne diktature kroz koje prolazi, kako će ubedljivo opisati, pakao su za žene, ali i za muškarce.) Zbog toga pokušava da se, preko Turske, dokopa Zapadne Evrope, što mu, posle nekoliko strašnih godina, i polazi za rukom. Zahvaljujući dovitljivosti, upornosti, ali i znatnoj količini sreće, utočište nalazi u Nemačkoj gde počinje da piše na nemačkom jeziku. To bi, dakle, bio prvi krug. U drugom krugu otkrivamo njegove strasti: za pisanjem i prema ženama. Te dve strasti idu dotle da, kada u Tripoliju upozna Mirjam, prostitutku, i dâ joj novac samo da bi pričao s njom – jer, objasniće joj, nikada nije platio ženi da bi s njom spavao – ne samo da će provesti vrlo grešnu noć (sutradan će mu ona vratiti novac), nego će postati njegova devojka i anđeo čuvar koji mu spasava život. Strast za pisanjem još je razornija. Kako nema para za sveske on krade papir gde god stigne, a kada ni toga nema, piše po papiru za uvijanje namirnica i po marginama novina. Papire će, naravno, da pogubi usput. U zatvorima – iračkim, jemenskim, jordanskim, tuniskim, turskim, grčkim, italijanskim – u kojima provodi silno vreme, postaje umetnik tumačenja zidnih zapisa i sam piše po zidovima. Kamenom, ako već nema čime drugim. U izbegličkom smeštaju u Bajrojtu, hiljadama kilometara od Iraka, pronaći će na zidu ugravirane sopstvene stihove (na arapskom): „U sedmoj rani / sedim pored groblja / i čekam svoj mrtvački sanduk / koji će nositi prolaznici“. I svuda opasnost, strahovita beda, neprestani strah, bol, patnja, smrad i smrti, povorke mrtvih čija lica mu se, svako malo, javljaju u snu kako bi mu saopštila da više nisu živa. I tako iz kruga u krug, iz zatvora u zatvor, od jednih batina do drugih – jer goli život ne vredi ni pišljiva boba, izbeglicu je moguće prebiti, mučiti, ubiti, koga briga – od jedne granice do druge, od jednog nezamislivog poniženja do drugog još nezamislivijeg. (Jedna porodica nije imala dovoljno para da plati krijumčara preko granice, ali im se on ipak smilovao, doduše pod uslovom da svake noći, dok put traje, spava sa ženom. Samo će još jednom, u čitavoj knjizi, pisac da ostane bez reči, kao te noći kada je video ženu koja ulazi u krijumčarevu vreću i njenog muškarca kome se, kraj usnule dece, suze bezglasno slivaju niz lice.)
Piše Hider na nemačkom koji je naučio kao zreo čovek i ma koliko bio pametan i talentovan, jasno je da on na tom jeziku ne može da se izrazi kao na svom, arapskom. Da je pisao na arapskom, doduše, gotovo je izvesno da roman, preveden na ko zna koliko jezika, ne bi postigao ovoliki uspeh. Ali ima pisac i jedno književnije, bolje, strašnije objašnjenje: „Kada pišem na arapskom, sve je bol. Nemački mi pomaže da mu umaknem“. Zato je Lažni Indijac čudno, jedinstveno iskustvo savremene književnosti: možda ovaj roman nikada ne bi bio ovako moćan, možda pisac ne bi umeo da unese ovoliko humora i elegancije u izraz, možda ne bi uspeo da uspostavi nužni odmak od sebe da je pisao na jeziku na kojem sanja i misli, jeziku na kojem mu se obraćaju lica mrtvih. A mi, čitaoci, ako ništa drugo, posle ove knjige ćemo, kada pokraj nas mine izbeglica, drugačije da ga vidimo nego što bismo ga videli bez iskustva čitanja. Biće taj čovek manje apstraktan, ne više goli život, jer sada znamo njegovu priču, ispričanu 1002. arapske noći, da bi, kao i Šeherezada, preživeo.
