Ko nije bio žrtvom persone koja na javnom mestu preglasno i naširoko blebeće preko mobilnog? Kad u tramvaju saputnik odgovori prigušenim glasom sa „u prevozu sam, mogu da te zovem za deset minuta?“ najradije bih ga odlikovao Ordenom pristojnosti Prvog reda, ali takvih je jedan na milion, vratimo se dakle vladajućoj većini: niste nikad bili u kafiću skupa sa građaninom koji ima preglasno zvono? Koje i ne zvoni fabrički, nego ga je vlasnik, uhvativ korak sa vremenom, oplemenio nekom znakovitom ili duhovitom arijom, „Užičkim kolom“, „Morem plovim jednom malom barkom“ i sl.?!
Slušam danas preduzimača koji je zaposeo kafić, glava mi puna kategorija iz njegove kosmogonije: cevi, suteren, svetlarnik, karatavan, kaskada („cev viri ispod plafona!“, izveštava nekoga iz sveg glasa: nikad nisam video cev da viri ispod plafona, to sam naučio zahvaljujući larmadžiji)… Opširno se i gromoglasno, vodeći računa, kao glumac u monodrami, da mu glas dobaci i do najudaljenijeg nevoljnog slušaoca, dogovara o kablovima, radostan što mu je biznis legalan vodi ga iz kožne fotelje u kafiću, ne pita se da li možda ometa nastanak nekog karaknjiževnog dela, koje je umetnički pandan njegovom karatavanu: na televiziji igraju bez tona Milan i Napoli, iz zvučnika bije činjela jedno te isto već sedamnaest minuta čineći (činjeleći) od italijanskog grotla beskrvnu koreografiju, sve to nadjačava ekološki siledžija: „Nema šanse ovo, Ivane, neće niko da savija tako sitno, imam u magacinu, ali niklovane, ako oće visok sjaj, imam četiri komada…“ Njegov drug, u kariranoj košulji, pljunuti Libero Markoni, pije pivo i puši, bešuman, otporan na istrajno zanemarivanje. Njegov mobilni ostao je kao i on nem: dva gromka solilokvija bila bi i nemoguća u ovako malom prostoru.
Tik uz njih su dvoje sredovečnih građana, nikog ne zovu, niko ih ne zove, iz njihovog razgovora ne dopire do mene nijedna reč, predstavnici XX veka, pozdravljam vas, glavni junak pak završava razgovor: „Evo, mi sad krećemo za Barajevo, pa za Dobanovce…“ Imate šofera koji vas trezan čeka u blizini, ili ćete taksijem? Sa četrnaest popijenih piva otiskuju se heroj i antiheroj u kišno poslepodne, bezbednu vožnju želim, nego da se vratim ja onome od čega se živi, a to je pitanje: ima li leka raspištoljenosti i egzibicionizmu klijenata Telekoma?
Šta da se radi sa pojavom koju domaće vaspitanje i škola nisu dotakli? Mnogi galamdžija više i nema žive roditelje, u školi je bio mnogo pre nego što će nauka izumeti bežičnu telefoniju, čak ni Sv. matera nije sve svoje službenike blagovospitala (bio sam na parastosu gde je naočigled ožalošćenih sveštenik iz mantije isukao mobilni: ne prekidajući pojanje čita SMS, nama peva kako je „Boga čelovjekom nevozmožno vidjeti“, desnicom odgovara na poruku)!
Tri nezaobilazne vaspitne ustanove ostadoše po strani, vojsku više jedva da i imamo, sredovečne korisnike niko nije podučio kako da svojom omilj. igračkom ne zagorčavaju drugima ionako zagorčat život – nema dakle druge nego da se nemilom pojavom pozabavi zakon. Kotorogo poka net, koga nema pa nema.
&
Razgovore bi bilo moguće reformisati preko samog kak se veli operatera, softver koji i inače meri trajanje razgovora bio bi obogaćen senzorima za okolinu: čuje se zvuk motora, zvono, kočenje tramvaja, bubanj – aha, korisnik je na javnom mestu i spiker kompanije mu ljubazno ama odlučno upada u reč: „Poštovani pretplatniče, iako je u našem interesu da razgovarate što duže i sa što više sagovornika, dužni smo vas upozoriti da ste u poslednjih sat vremena pozvali osam pretplatnika, da ste odgovorili na jedanaest poziva, da vaš ukupan monolog traje 47 minuta, pri čemu za dvadeset decibela nadmašujete zakonski odobreni maksimum buke, privedite sami prekinuti razgovor kraju za deset sekundi, vaš broj biće van funkcije narednih devedeset minuta, Vaš Telekom, Telenor, Telemob etc.“
Ali, kompanije to neće uraditi, one su u sukobu interesa, ostaje da vlasnici pojedinih kako bih kazao ambijenata štite svoje customers: „Molimo vas da pre ulaska u vozilo javnog prevoza a shodno članu 138. Zakona o jav. saobraćaju isključite vaše mobilne telefone kako ne biste ometali službenu komunikaciju majstora sa centralom u Skenderbegovoj, Vaš GSP.“ Putnici u avionu satima su nedostupni najmilijima, ovde su u pitanju kraće i manje opasne vožnje, da i ne govorim kako iz trolejbusa možete izići na prvoj stanici da biste sa ulice telefonirati do mile volje (uz cigaretu, ko želi)!
U restoranima da se pogašeni telefoni predaju na šanku kao što su se pištolji i drugo lično naoružanje morali predavati upravi kazina ili nekog kluba, avaj, takva bi zakonska odredba izazvala narodni otpor i bojkot, preostaje delimična prohibicija: „Gost kafića ima pravo na tri razgovora u toku jednog sata, pojedinačni razgovor ne sme premašivati dva minuta i ne sme biti glasniji od šuštanja aparata za espreso. U slučaju da cenj. mušterija u dva navrata probije dozvoljeni zvučni zid uključiće se protivpožarni alarm koji može da isključi samo komandir vatrogasne brigade kad se ova iz Ruzveltove bude probila do lica mesta, hvala na razumevanju.“
