Zvižduk je zvuk koji se proizvodi ustima, vrsta akustičke komunikacije, kako da vam objasnim. Postoje i pištaljke, naravno; policajci ih koriste da skrenu pažnju na svoje komande (stani, ubrzaj, kud si navro, budalo, gledaj ovamo itd.), mada sam poznavao saobraćajca kome pištaljka nije trebala – sve je umeo ustima.
Zviždanje se deli na dve osnovne vrste: muzičko i ostalo. Ovo drugo je u osnovi jak zvižduk, onaj mangupski i hajdučki, uz pomoć prstiju u ustima ili bez toga. Kao oblik komunikacije rudimentarno je: upozorenje i skretanje pažnje. Ono zbog čega se sećam zviždanja jeste onaj prefinjeniji oblik, muzički, kao poseban kanal komunikacije, unapred dogovoren i veoma koristan.
Dakle: nekada davno, dok su još prvi bitnici tumarali svetom, dok se svet delio na mikiste i đokiste („Zvižduk u osam… naš stari znak“, razumete?), dok je moped „tomos“ od 50 kubika bio nešto, a „vespe“ i „lambrete“ vrisak, dok je šuškavac bio „brend“, e tada – ako možete da poverujete – nije bilo mobilnih telefona sistema GSM. Nije bilo ni pejdžera; jedva da je bilo crnih žičanih telefona (uglavnom Siemens Halske); bilo je telefonskih govornica, ali su uglavnom bile pokvarene; jedina ispravna u mom kraju bila je na ćošku Đevđelijske i Šabačke i ta je ušla u legendu: zaboravili su da je prilagode automatskom biranju međugradske veze, pa smo za petodinarku pričali sa Zagrebom satima, ali to je druga priča.
Dakle, nije bilo mobilnih telefona. Nije bilo ni interkoma pred haustorom, niti električnih brava, a kapije su se zaključavale u deset, pa vi vidite. Nama, uličnim mangupčićima-tinejdžerima, to nije bio problem, jer smo imali razrađene sisteme komunikacije zvižducima. Tada to nije bio akustički problem, jer je ambijentalna buka bila zanemarljiva: jedva koji automobil. Probajte danas da dozviždite nekome poruku kroz „beli šum“ velegrada. Naše društvo – oko „Liona“ (nekada je bila takva kafana), pa preko do Bregalničke, Kranjčevićeve, Gvozdićeve, Dojranske, pa do Stanislava Sremčevića – nas desetak „ortaka“ sklonih raznim manguplucima imali smo dva funkcionalna zvižduka. Prvi zvižduk bio je za identifikaciju i sazivanje: refren instrumental iz klasične pesme Sixteen Tons „Tenesi“ Erni Forda (ti ti tu titi tu). To je bio naš hit i inače, a Radio Beograd furao ga je stalno pod izgovorom da je to klasno angažovana proleterska pesma – što je i bila; a tek danas! (St. Peter don’t you call me ‘cause I can’t go, I owe my soul to the company store). Kad se taj instrumental koji ide iza navedenih stihova odzviždi, to je bio znak: siđi dole, priđi, okupimo se; ili bar proviri kroz prozor. Drugi zvižduk – tema iz filma Most na reci Kvaj (to se ionako zviždi u originalu) – bio je znak za uzbunu: opasnost, razlaz, briši. Idem, vidim lokalnog milicajca i počnem da zviždim; on me gleda kao da sam sumnjiv (nisu ni oni bili glupi), a ja ga gledam kao da nisam. Mangupi se za to vreme sklone i pregrupišu. Jednostavno, jer je bila tišina.
Naravno da je svaka ekipa iz kraja imala svoje zvižduke i o tome se vodilo računa, da ne dođe to „tehničkog prelivanja“, kako se to zove u radio-difuziji. Kasnije sam otkrio da je taj sistem komunikacije bio uobičajen u Zagrebu, na primer; sigurno i drugde. Zapanjile su me dve okolnosti: prvo, da su u Zagrebu i devojke imale svoje zviždeće signale (naše su smatrale to za mangupska posla). Drugo i još važnije: da su se tim oblikom komunikacije služile i ugledne porodice. Kolega mog oca i porodični prijatelj od stare agramerske loze (deda im ima ulicu na Medvešćaku) i njegovi svoj zvižduk su koristili slobodno i gde god treba; neka zgodna Mocartova tema, ne sećam se više koja. Ja, beogradski klipan od trinaestak-četrnaest godina, bio sam prijatno iznenađen: kod nas se takvo zviždanje smatralo, kažem, za mangupski običaj.
Tako se događalo da je čovek u raznim gužvama, od Jelačić-placa do Hvara i Lošinja, mogao sit da se nasluša raznih odzviždanih signala dok se izgubljene porodice, prijatelji i društva dozivaju kroz masu. Najmanje je bilo Đoke Marjanovića: bio je suviše očigledan i svi su ga se klonili.
Ne sećam se više kada je to zviždanje prestalo. Telefoni su se proširili; uvedeni su interkomi i električne brave po haustorima; onda je došla GSM celularna telefonija. Ne znam šta bih dao da opet u mračnoj beogradskoj letnjoj noći začujem čeznutljivi zvižduk pod prozorom neke lokalne lepotice ili nekog vernog drugara.
