U ona davna vremena pre korone, u Zagrebu su postojali alter rok festivali vispreno nazvani „Žedno uho“ i „NO Jazz“, a u Šibeniku „Terraneo“ i „SuperUho“. Zajedničko im je bilo to što ih je osmislio i vodio menadžer i muzički entuzijasta Mate Škugor. On je kao student krajem devedesetih godina u KSET-u (zagrebački KST) počeo da organizuje klupske nastupe da bi s vremenom postao najznačajniji promoter stranih i ovdašnjih rok grupa koje najčešće stvaraju ispod radara mejnstrim medija. Kažu da je do korone realizovao oko hiljadu koncerata. Često na mišiće, uz veliki rizik da bankrotira, a noćobdije su često mogle da ga vide kako na biciklu juri po gradu i lepi plakate za sledeću svirku. Upravo je fotografija tog bicikla sa rolnom plakata pričvršćenom za ram (koji se u međuvremenu od upotrebe raspao) na naslovnoj strani njegove knjige Glazba za žedno uho, koju je nedavno objavio zagrebački Rockmark.
Dakle, zatišje izazvano epidemijom, Škugor je iskoristio da na 365 strana zaroni u sećanja. Sa neverovatnom posvećenošću pisao je o pločama koje su mu usmeravale život. A prva u knjizi je Nebraska Brusa Springstina. Pa se nižu međaši od Violent Femmes, preko Partibrejkers do Explosions in the Sky. Centralni deo knjige čine priče o koncertima široj publici manje poznatih grupa, začinjene brojim anegdotama i scenama iza zavese. Taj impresivni niz može da bude pouzdan vodič radoznalima da kopaju po obilju dobre muzike o kojoj malo (ili ništa ne) znaju. Knjiga je dodatno značajna jer opisuje odnos Bandićevog Zagreba prema kulturi koja je eonima daleko od „žarulja“ (žargonski izraz za cajke koje, kad vrckaju, vrte šakama kao da zavrću sijalice). Govori i o žrtvama tranzicije „iz socijalizma u podivljali kapitalizam“ i stradanju kultnih klubova kao što je bio „Kulušić“. Iako po vokaciji nije novinar, njegov stil je precizan, duhovit i pitak. I emotivan. Posle toliko svirki i bina, on je i dalje zaluđeni klinac iz publike pred čijim očima (i ušima) se odvija čarolija.
Prvi koncert na kome sam bio od početka pošasti desio se u Domu kulture Studentski grad. U okviru festivala muzičkog dokumentarnog filma „Dok’n’ritam“ prošlog juna svirala je grupa E Play. Uživao sam u kompletnom ritualu: pesmama, maštovitoj gitari, Trutovim efektnim bubnjarskim prelazima, bogatom zvuku bas gitare i elegantnim kretnjama Maje, njene vlasnice. I tako sam ugasio prvu žeđ. Onda su usledile poslastice: Kralj Čačka u Ciglani, pa Darko Rundek tri večeri u nestvarnoj Botaničkoj bašti.
I prošle subote Partibrejkers na ispunjenom Tašmajdanu sa publikom koja vrlo dobro zna gde je. I misli svojom glavom. Neka treća, ili ko zna koja Srbija je te večeri bila na Ušću na nečemu što se zove Music Week i promoviše moderne „žarulje“, „pačja usta“ i trap žanr. Zamka, naravno. Ali ‘ajmo redom. Partibrejkers sam prvi put slušao na njihovom prvom koncertu u malenom pozorištu „Dadov“ u jesen 1982. Odmah su me kupili sa Ako si… i Hiljadu godina, ali da mi je neko rekao da ću u njima još više uživati i 2021. godine! Jer kad grunu sa bine, izgleda mi kao kad na nekom TV kanalu naletim na Ko to tamo peva, Maratonce ili Balkanskog špijuna. Sve znam, nema iznenađenja, ali ajd’ da pogledam još ovu, pa sledeću scenu… I uživam do kraja u celom filmu. E, tako i te pesme sa godinama dobijaju dodatnu snagu, a tekstovi značenja koja im ružna stvarnost nanosi. Neverovatno kako se Hipnotisana gomila žilavo provlači kroz decenije. Zato je Cane na samo svoj način između pesama govorio o nama sada. Bez prozivki i imena. Svestan je kom glasačkom telu se obraća. Onom koje zna da „najbolje se putuje kad putuješ sam“.
Odavno je jasno da su Partibrejkers jedna od najvećih beogradskih grupa. Zato je katarzičan trenutak bio kad su im se pridružili Dragi i Žika Jelić da odsviraju, šta logičnije nego Stoj, Džoni Čaka Berija. Svojim neodoljivim konferansijerskim šarmom Žika je rekao kako mu u početku nije bila bliska muzika koju su radili „gospodin Cane i gospodin Anton“. I onda su zabrijali kao da su oduvek zajedno na sceni (ako me sećanje dobro drži, te večeri su prvi put ukrstili gitare). Logično je da su veterani u to prelomno vreme bili sumnjičavi prema najezdi pank klinaca. Ipak su golobradi i nadrkani oni tada „Potpuno Uvredljivo Negirali Klasiku“. Tako mi je Žika, kada smo davno razgovarali za list „Rock“, na pitanje kako mu zvuči obrada Čudne šume koju je Koja uradio, duhovito rekao: „Nisam znao da li da ga bijem ili da mu čestitam“. Te dve rock&roll Srbije odavno su se spojile u vitalan organizam koji, doduše, nije izašao iz kruga dvanaestice. Niti treba.
Cane je obdaren veštinom da sa malo reči kaže mnogo. Kao i Koja. Njima dvojici i dalje verujem. Čuvajmo Partibrejkers. Ono što Anton i Cane poručuju sad je da moramo da rasturimo žurke u Jagodini, državne ispraćaje u vojsku, navijačke derneke. I još mnogo toga.
Autor je muzički analitičar iz Beograda
