Studenti u blokadi su nas u ponedeljak iznenadili zahtevom za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora.
Iznenadili smo i sami sebe. Nismo očekivali da će većinu nas taj zahtev obradovati. Hajde, zato, da vidimo šta nas je i zašto obradovalo.
Sve je vodilo ovome
Ne znam kako ste ovih dana, ali moja pumpa je počela da trokira. Biće da je ostala bez goriva. Ova zver protiv koje se borimo očigledno više ne zna gde udara, ali jedno joj moramo priznati: solidno se gica i batrga.
Od 15. marta na ovamo, i mi smo malo počeli da se gubimo. Znamo otprilike šta bismo, ali ne znamo šta tačno, a ni kako.
U ponedeljak, kad su se studenti oglasili, odjednom se na horizontu razvedrilo i videli smo cilj. Videli smo ga jasnije nego ikad za ovih šest meseci.
I još važnije, videli smo jasno put. I onaj pred nama, ali i onaj koji smo za ovih šest meseci prešli.
Sve se izoštrilo i razbistrilo: od prvog masovnog protesta na Slaviji, preko Novog Sada, Kragujevca, Niša, Pazara i, konačno, Beograda… Blokada RTS-a, studentski marševi po Srbiji, tura do Strazbura, akcija Student u svakom selu, maraton do Brisela…
Sve je vodilo ka izborima. I sve što se događa i dalje vodi ka tome.
Šta sada
Izborni uslovi nisu ništa bolji. Ali, ako smo do sad shvatili da ova vlast nikad neće ispuniti četiri prva studentska zahteva, a sva je prilika da jesmo, zašto očekujemo da će dati izborne uslove? Neće nikad.
Sada moramo da se vratimo na nalaze i preporuke ODIHR-a i da zavrnemo rukave. Jedan od tih nalaza odnosi se na Regulatorno telo za elektronske medije, a tu već neki mikro pomak imamo.
Neke od preporuka su neispunjive – recimo prestanak maltretiranja aktivista i opozicije. Ova vlast crpi svoju suštinu iz toga i kad bi s tim prestala, odrekla bi se same sebe.
Već je bolje
Međutim, neke su se stvari promenile. Nezamislivo je da ovaj režim uspe ikad više da potkupi, zastraši i uceni onoliki broj glasača kao do sada.
Kontrolora će biti, ljudi se već stavljaju na raspolaganje. Tabloida se više niko ne plaši. Opozicija, bar oni koji su se do sad oglasili, podržavaju zahtev studenata.
Ako neko i izda, proći će kao Vuk Drašković u maju 2000. Od najvećeg i najjačeg, postaće najnebitniji.
Mi smo zaboravili kako izgleda borba koja nije uzaludna. Navikli smo da se polomimo od truda, a da rezultata nema, do te mere da rezultate sada, kad ih ima, ne vidimo. Evo ih, popisani gore.
Druga, možda bitnija stvar: ako neko misli da je za ovih šest meseci izlizao đonove na ulici, nek hitno traži novu, bolju obuću. Jaka ulica tek kreće i moraćemo svi na nju.
Nema više studenti napred, a mi za njima. Sad smo svi u istom sosu: isterali smo zver na čistinu. Znamo kako dalje ide.
