Evo nas Nenadležni i njegova svita nenadležnih danima već obaveštavaju kako neko (ko?) hoće da otcepi Vojvodinu od Srbije. Polako. O čemu nas obaveštavaju? O tome da neko (ama ko?) hoće da otcepi Vojvodinu od Srbije. U javnosti se, istina, nije čuo nijedan jedini glas koji poziva na otcepljenje Vojvodine od Srbije, a u stvarnosti, čak, odnos pokrajine Vojvodine i države Srbije nikada nije bio bliži, makar ako sudimo po tome kako su, pre neki dan, Novosađani dočekali beogradske studente-pešake – a za koje jedinstvo je, primetimo, najzaslužniji Nenadležni Ujedinitelj (kad bi se, da nije njega, okupio onoliki svet u Novom Sadu?) – ali sva je prilika da državni vrh, kako državnom vrhu i sleduje, poseduje operativna saznanja koja običnom svetu, razumljivo, nisu dostupna.
Jer, poznato je, kada se deo teritorije hoće otcepiti od drugog dela teritorije, taj se naum sprovodi u najvećoj mogućoj tajnosti, toliko tajno, zapravo, da o njemu niko ništa ne zna, najmanje oni koji na secesionističkom delu teritorije žive. Niko, naime, nema pojma o čemu Nenadležni i ljupka njegova kamarila danima već trube.
Deo teritorije, obaveštavaju nas Nenadležni i njegovo simpatično okruženje, hoće da se otcepi od nekog drugog dela teritorije, a da žitelji tog dela teritorije koja bi da se odvoji, u ovom slučaju Vojvodine, nemaju pojma o čemu Nenadležni priča. U staromodnom secesionističkom iskustvu obično žitelji određene teritorije pokreću proces otcepljenja od drugog dela teritorije. Nije, naime, zabeležno (do sada), da teritorija hoće da se otcepi mimo volje sopstvenih žitelja.
Pravi secesionizam
O tome bi, uostalom, Nenadležni morao sve da zna jer upravo je on – najpre faktički, a potom i pravno-politički – izašao u susret onim građanima Srbije (etničkim Albancima) koji su želeli da se od Srbije otcepe. Nije se previše obazirao na one građane (etničke Srbe) kojima se njegova predusretljivost nije dopala, pa je i njih predao, u paketu.
To je taj staromodni i, očigledno, prevaziđeni model secesionizma u kojem se secesija događa zato što se deo građana, zajedno s teritorijom na kojoj žive, hoće odvojiti od drugog dela.
U Srbiji se, sva je prilika, događa neviđeni i nezamislivi obrt. Ovde teritorija hoće da se otcepi od žitelja koji na toj teritoriji žive.
Kako drugačije objasniti da niko ništa ne zna o čemu pričaju Nenadležni, premijer u ostavci, kultivisana predsednica Skupštine i ostali natprosečno obavešteni članovi falange imenom SNS? Kako će, pak, teritorija to da obavi bez ljudi koji na toj teritoriji žive, bog će ga znati. I onaj Nenadležni. Koji misli da je bog. (A nije. Samo je nenadležan.)
Od besmisla do besmisla
Saznajemo, takođe, da će za dan državnosti Srbije, 15. februara, Nenadležni i njegova svita da organizuju nekakvo okupljanje u gradu u kojem je 1. novembra prošle godine ubijeno 15 ljudi, a za koji zločin postoji osnovana sumnja da je za njega odgovorna upravo ekipa koja to okupljanje organizuje. Jedan od organizatora je, da podsetimo, pre neki dan podneo ostavku na mesto premijera ove zemlje jer su njegovi partijski drugovi, upravo u Novom Sadu, bejzbol palicama polomili vilicu jednoj mladoj ženi s čijim se mišljenjem premijer, Nenadležni i ostali njihovi partijski drugovi nisu slagali. Oni, naime, kad se ne slažu se nekim krenu da biju bejzbol palicama i da gaze pešake automobilima (pa strada i po koji nevini prolaznik, a ne samo ova gamad koja drugačije misli od njih).
I šta će da rade u Novom Sadu? Da upute kolektivno izvinjenje devojci koju umalo nisu ubili, kao i građanima ove zemlje? Ma kakvi. Oni će, ljudi, da se bore protiv otcepljenja teritorije koju niko živ ne želi da otcepi. Ima li ovo smisla? Nema.
Kao što nema smisla kada Nenadležni Vojvodinu nazove „Severnom Srbijom“. U stvari, ipak nešto počinje da se razabira. Ako deo teritorije koji se do sada zvao Vojvodina promeni ime u Severna Srbija – kad je Makedonija mogla da postane Severna Makedonija zašto i Vojvodina ne bi postala Severna Srbija? – tada će, valjda, magijskim gestom preimenovanja… Ne, ovo ipak nema nikakvog smisla.
Nemušto skretanje pažnje
Šalu na stranu. Naravno da lupetanje o otcepljenju Vojvodine nema nikakve veze sa smislom i stvarnošću, ali činjenice, smisao i stvarnost nisu veličine koje Nenadležni i njegovo visokosofisticirano okruženje priznaju. Oni samo očajnički pokušavaju da skrenu pažnju s okolnosti da se građani Srbije oslobađaju. Od njih.
Za ovako zastrašujuću odvezanost od stvarnosti i smisla postoje, utoliko, dva objašnjenja.
Prvo je da falanga (SNS) hoće da izazove reakciju ratobornih Vojvođana kako bi upotrebila vojsku i policiju pod izgovorom sprečavanja secesionizma, onako kako su Vučič, Dačić i Milošević upotrebili policiju i vojsku na Kosovu.
Drugo je da ih je neki genije savetovao da nagaze tu temu jer ima dobru prođu u javnosti.
Teško da će onaj ko je sačuvao makar i zrnce zdrave pameti biti u stanju da pronađe treći razlog. A i ova dva su toliko sumanuta da verovatno ni oni nesrećni ljudi koje će Nenadležni i njegova bejzbol ekipa da dovuku u Novi Sad – iste one koji su bili i u Jagodini – i još jednom ponize kako ni pretke tih ljudi niko nikada ponižavao nije, teško da će čak i oni poverovati u to što će tog dana čuti u gradu koji je 1. novembra 2024. zanemeo od užasa.
