Zaludno barjaktarstvo

Kako ste proslavili Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave? Šta, niste ga proslavili? Ne znate kojeg je dana taj Dan? Ne znate, štaviše, ni da taj Dan postoji?

Bez brige, niste usamljeni. Štaviše, u većini ste. Smisao takvog praznika nije da vi znate za njega ili da bilo kako utiče na vaš svakodnevni život, nego se njegov smisao iscrpljuje u njegovom formalnom postojanju, to jest, on je tu kao strateški politički “stejtment”, kao simbolička oznaka bazične orijentacije države i njene vlasti. Drugim rečima, ono što je dugoročna, da prostite, eshatološka projekcija njenog postojanja i vladanja. Ako je tako, a tako je, mora se priznati da je to sasvim u skladu sa celokupnom političkom karijerom – da ne kažemo: mišlju i praksom – Aleksandra Vučića i ekipe od radikalske mladosti do danas, pošto je u njenom epicentru uvek bila ideologija “srpskog ujedinjenja” shvaćenog kao stavljanje što većeg broja etničkih Srba pod zajednički državni krov (čak i ako prokišnjava).

Praznik se, osim u Srbiji, praznuje i u manjoj polovini susedne Bosne i Hercegovine, i to ne da nije slučajnost, nego je sama svrha njegovog postojanja: da demonstrativno “pregazi Drinu” sada, a sutra, daće bog, i da brčne noge u srpskom Jadranu i ulogori se ispod srpskih Prokletija… Bez paralelnog praznovanja u Dodikovini cela stvar bi bila besmislena, to jest, bez poente.

Gledano sa mojeg prozora, Dan zastave (i svega ostalog) stvarno je bio obeležen zastavama, i na zastave se i sveo. Prvo su ih okačili na most preko Dunava (valjda zato da podunavski trgovački matrozi dobro utuve u glavu i gde su i kad su), a onda i svugde po keju gde im se učinilo zgodnim. Svedoci kažu da je poneka zastavičica viđena i u izlozima nekih trgovinskih i zanatskih radnji, ali takvih je bilo tako malo da su delovale nekako pokislo i tužno – kao deca koju naporni ponosni roditelji nateraju da recituju pesmice pred gostima, a ona samo sanjaju da što pre nestanu u svojoj sobi i zarone glavu u jastuk. Te je onda i samim nadobudnim barjaktarima laknulo kad su ih vratili u skladišta.

Pa dobro – neko će reći “čudna mi čuda, još jedan (prilično neuspeo, doduše) vučićevsko-dodikovski spektakluk za zamajavanje mase”, i neće biti u krivu, ali biće da ovde postoji i nešto što je opštije naravi, a o čemu bi možda vredelo razmišljati.

Čini se, naime, da su svi postjugoslovenski “državotvorni” praznici u Srbiji ostali da tavore u anonimnosti: svake godine nas iznova iznenade, i svake godine nam se čini da ćemo ovaj put zapamtiti o čemu se radi (kad je to Sretenje, kad letenje, kad ne-znam-već-šta), ali to ne potraje ni do sledeće nedelje. Kao da ti praznici pate od ugrađenog deficita verodostojnosti, pa i same stvarnosti, i kao da ni sami u sebe ne veruju…

A možda je stvar generacijske naravi? Mi matorci smo deca Jugoslavije, nama nema pomoći. Ali, primetio sam da i klinci, rođeni posle smrti i prave i lažne Jugoslavije, vrlo slabo stoje s ovim novim praznicima: koliko ne znaju, toliko su i ravnodušni. Jednostavno, nešto u toj simbolici “ne radi”, i to bez obzira na individualno političko opredeljenje.

Kritičari tzv. autošovinizma i ostalih demona iz jednog prpošnog neodesničarskog imaginarijuma reći će da je to pogubna “srpska anomalija”, ali najbizarnije od svega je što nije bitno drugačije ni po drugim delovima ubijene zajedničke zemlje. Zaticali su me novodržavni praznici u Hrvatskoj, Makedoniji i drugde (o Bosni bolje da i ne započinjemo), i uočavao sam istu pojavu većinske neupućenosti i ravnodušnosti, pokatkad i iziritiranosti.

Neobična je to protivrečnost: sve te države sebe i preozbiljno shvataju, guše se u pompeznim i paradnim manifestacijama vlastite nezavisnosti, oduveknosti i zauveknosti, a opet, kao da u svakodnevnom životu njihovi građani i dalje nisu u stanju da iskreno poveruju u to da su one onako baš ozbiljne i baš stvarne.

Još nešto je tu zanimljivo: najmanje problema sa ozbiljnim shvatanjem sebe i ozbiljnim prihvatanjem od svojih građana imaju one države – ukupno dve – koje su u međuvremenu postale članice Evropske unije, dakle opet jedne “nadnacionalne tvorevine”, a najviše ove koje se dave u prašini vlastite jalove samostalnosti, s kojom ne znaju šta bi i kuda bi. Formalno gledano, na primer, Srbija je danas mnogo “suverenija” država od Hrvatske, ali ima li tužnije pojave od ovakve suverenosti? To je suverenost u nesreći i odsustvu pravca, smisla, perspektive.

I tu, kako god okreneš, nikakvo mahanje zastavama ne pomaže, nego samo dodatno sluđuje. Srećom, i tome sluđivanju ima leka. Jedan od boljih za koje znam su “Zastave” Miroslava Krleže: debele su, ali svaka stranica vredi jedne spoznaje o korenima i naravi ovoga u čemu živimo.