Ono što su Americi i dobrom delu evroatlantskog sveta donele četiri godine trampizma, to je Srbiji – samo mnogo oštrije, jer je gotovo bez protivteže – donelo osam godina vučićizma: društvo kao celina unutar koje postoji neprestano demokratsko i pluralističko vrenje različitih interesa i opredeljenja razoreno je, više nema ni najelementarnije zajedničke stvarnosti, živimo svako u svom mehuru od probranih fragmenata spoljne realnosti, onih koji mogu da prođu kroz naš perceptivni i interpretativni filter, a sve drugo ostaje napolju, ne dobacuje do nas.
Kako to izgleda u Americi, gledamo ovih dana, i gledaćemo još neko vreme. Ponekad izgleda dramatično, ponekad groteskno, ali ne bih se ja mnogo sekirao za Ameriku: kad je preživela Trampa, preživeće i proces odstranjenja tog razornog agensa iz svog tkiva.
A kako izgleda u Srbiji – e, to je, izgleda, beskrajna priča, ili tačnije, sapunica koja se snima ritmom od po jedne epizode dnevno i onda se odmah, tako nemontirana, emituje. Paralelnih podzapleta je mali milion i niko živ to više ne može da isprati, a pri tome su sve luđi i luđi, i nemaju više ni najosnovnije, da prostite, „dramaturško opravdanje“. Ko koga i ko kome, kako, zašto, otkud… to kao da je postalo sasvim nerazvidno, ali i savršeno nevažno: bitno je samo da svakog dana dobijemo novu dozu, novu epizodu morbidne telenovele bez glave i repa. I sve to se, obratite pažnju, snima u najmanje dve varijante: u jednoj, jedni su negativci, a drugi sveci, u drugoj je raspored uloga iliti dramskih funkcija obrnut.
To šta sve u tom smislu radi „režim“, dobro nam je poznato, i o tome se i u ovim novinama stalno piše. Međutim, odavno mi se čini da je infekcija zahvatila i onu drugu stranu, i to nije ništa čudno: osmogodišnji proces degeneracije društvenog tkiva se pre svega manifestuje kao postepeno odumiranje demokratskih i reaktiviranje jedva uspavanih autoritarnih obrazaca mišljenja i delanja. U tako kontaminiranoj atmosferi, i mnogi „protivnici režima“, pa i oni medijski, zapravo usvajaju premise autoritarnog ponašanja kao nešto zadato i poželjno, „hvatajući“ režim i njegove čelnike jedino u njihovom nedoslednom poštovanju. Ne analiziraju ih, dakle, nego ih prosto cinkare. Na taj način se, moram li da nacrtam, sam nakaradni autoritarni društveni model učvršćuje, umesto da se demontira.
Ako vam sve ovo zvuči kao suviše teoretisanja, hajde da pokušamo malo da osvetlimo jedan sasvim svež bizaran „slučaj“ iz naše medijske stvarnosti, tj. baš iz onog njenog ubedljivo manjinskog, „antirežimskog“ dela. Evo, dakle, inserta iz tobože uzbudljivog (a tako palanačkog, zar ne?) prestoničkog života: izvesni građanin je iz svog stana mobilnim sokoćalom uslikao novopečenog ministra policije Vulin Aleksandra kako izlazi, s pratnjom, iz nekog valjda frizerskog salona. Onda je to što je uslikao poslao koekude, pa je to onda preplavilo „društvene mreže“, odakle je, dakako, završilo u onih nekoliko politički i svetonazorski od vlasti nezavisnih medija. A onda su ovi složno zacoktali u ritualnom (i sasvim je sigurno: suštinski hinjenom) zgražavanju nad ministrovim ponašanjem.
Hm, zapravo, nad kojim tačno delom ministrovog ponašanja? Ispostavilo se da je policija pokušala da locira i uhiti građanina-snimača, ali je malo okasnila, a građaninu je pri tome, sasvim moguće, i prekršila izvesna zakonska prava. Da li je to za osudu – jeste. Ali, mene na ovom mestu, na nivou fenomena, zanima nešto drugo. Naime, šta je narečeni ministar uopšte izvorno zgrešio, šta je bilo ono „u čemu je uhvaćen“, pa je onda slao žbire da pokupe perje iz rasporenog jastuka, bačeno sa vrha solitera? Ministar je, naime, uslikan kako „bez maske izlazi iz frizerskog salona“. I to se već danima ponavlja i razvlači naokolo kao neka mantra, i niko da stavi prst na čelo i kaže elementarnu stvar u prilog ne ministru, nego zdravom razumu: „pa šta?!“ Pa šta ako je neki građanin, pa neka je i ministar policije, pa neka je i tako opskurna ličnost kakva je predmetni Vulin, viđen kako „izlazi na ulicu bez maske“? Zar ne izlaze gotovo svi građani bez maske na ulicu, uključujući i većinu inače vrlo revnosnih pobornika nošenja epidemioloških psiho-feredža? Nošenje tzv. maski na otvorenom, osim u nekim specifičnim prigodama, nije obavezno čak ni po nalozima pravno fantomskog „Kriznog štaba“, ono je generalno izrazito manjinsko ponašanje čak i među kovid-paničarima, i svakako – što je ovde najvažnije – ministar izlaskom na ulicu bez maske nije počinio nikakav prekršaj. Štaviše, idem ovde i korak dalje: čak i da, u nekom vrlo nategnutom tumačenju, dođemo do toga da to jeste nekakav prekršaj, radilo bi se o kršenju pravila logike vanrednog stanja i „koronatotalitarizma“. Insistirati na tom i takvom prekršaju kao na pogonskom gorivu za podizanje moralne panike, znači pristajanje na autoritarne matrice koje je režim upravo tog veselog Vulina ustoličio, a tokom epidemije i pod izgovorom epidemije ih dodatno usavršio.
Kako se izlazi iz ovog vrzinog kola? Hajde da se ponovo pozovemo na Ameriku, ali onu od pre stotinak godina. Zamislite sebe u vreme prohibicije. Kritičar ste vlasti, želite njenu promenu. U tu svrhu, rado ganjate licemere iz vlasti koji potajno šljokaju, a raji zabranjuju i kriglu piva ili čašicu viskija. Zanimljivo, možda i kuražno, ali sasvim promašeno. Jer, važno je samo jedno: čemu uopšte prohibicija? I važna je borba za njeno ukidanje. Valjda smo se razumeli? A onog Vulina pitajte za kanadsku tetku, a ne za modne detalje.
