Vreme komunikacionog preduzetništva

Pre godinu dana zakonom o prevozu putnika Srbija je zabranila ili predupredila svaku digitalnu inicijativu u ovoj oblasti. Meta su bili neregistrovani kombi prevoznici, ali je zakonska sačma pogodila i društvene mreže čiji je cilj da omoguće ljudima da podele trošak vožnje na nekoj destinaciji. Najbolji primer je BlaBlaCar, originalno francuski servis odnosno dru-štvena mreža koja vam omogućuje da ponudite nepoznatim ljudima da se uz malu nadoknadu voze sa vama ukoliko ste se sami zaputili negde kolima. Dovoljno je da se registrujete na sajtu, unesete gde i kada idete, kakav auto imate i koliko tražite od saputnika, i vrlo brzo se javi neko kome odgovara da putuje s vama pod uslovima koje ste naveli.

Isplata je u kešu, ali suština ovog i sličnih servisa je u poverenju. Baš kao i kod Ubera. Poverenje se stiče na dva načina. Najpre uvezivanjem svojih profila na društvenim medijima, deljenjem kontakta (imejl i mobilni telefon) što saputnicima stvara osećaj sigurnosti, neophodan kada ulazite u nečiji auto. To još ne znači i da ste prijatan vozač ili saputnik, što se stiče dužim korišćenjem servisa i ocenama koje dobijate od ostalih korisnika. Ako se pokažete dobro, možete stići do najvišeg nivoa (Ambasador), što znači da je putovanje sa vama bezbedno i lepo. Pod uslovom da saputnici razumeju da se ovaj odnos uspostavlja na čistom poverenju i da nemaju nikakva prava ako su nezadovoljni, sem što mogu da vas negativno ocene.

Zvanični prevoznici koji su se osetili pogođenim ovakvim servisima (više kombijima, doduše) pobunili su se kod države kojoj plaćaju takse i tako smo dobili ovaj zakon. Međutim, BlaBlaCar je življi nego što je bio pre godinu dana, vožnje se i dalje nude, komentari objavljuju, pare menjaju ruke, što znači ili da se zakon ne sprovodi (inspekcije ne postižu) ili da je ovakvo ograničavanje privatne inicijative u digitalno doba besmisleno. Jer, ko može ili sme da me spreči da se sa nekim privatno dogovorim o zajedničkom ad hoc putu i deljenju troškova? Kao što mogu da se dogovorim o tome da mi okreči stan ili zameni česmu. Suština je u informaciji, a ona u sebi nosi preporuku, poverenje i saznanje da neka usluga uopšte postoji. Pre društvenih medija takva informacija bila je ekskluzivitet „sredstava informisanja“, a ona su bila pod kontrolom države. Država sada ne razume da takav monopol više ne postoji i ne ume da se takvoj situaciji prilagodi. Te pribegava zabrani, kao sigurnoj meri kojom se štiti monopol, ali guši preduzetništvo od kojeg društvo, pa i država imaju veće koristi.

Dobar primer je zaštita monopola u telekomunikacijama (do 2007) koja je privatnu inicijativu u toj oblasti u Srbiji zaustavila u vreme kada su se razvijali najinteresantniji servisi za komuniciranje na internetu. Da je država bila progresivnija, možda bi se pored Skajpa (Estonija) i Vajbera (Kipar, Belorusija, Izrael) i u Srbiji razvio neki servis, makar lokalnog, regionalnog dometa.

Ali, koji bi mogao biti sledeći pravac razvoja „komunikacionog preduzetništva“, da ga tako nazovemo? Recimo, hrana. Korisnici ajfona i ajpeda već mogu da koriste servis Olio koji vam pomaže da se rešite viška hrane, to jest onoga što zbog odlaska na odmor ili put nećete stići da pojedete, a jestivo je i ispravno. Servis je baziran na čistom altruizmu jer ne tražite da vam za taj višak neko plati. Ali je sasvim zamislivo da u skorijoj budućnosti vredne domaćice krenu na nekom sličnom servisu da objavljuju koliko im je sarmi, punjenih paprika ili pasulja preteklo te da se jave komšije koje bi da otkupe neki tanjir. I tu je, kao i kod vožnje, poverenje u kuvara, odnosno vozača ključno. Ali mnoga domaćica bi uz minimalne troškove i trud mogla da namakne dodatnu zaradu, ako takvo poverenje stekne. Ako razume da joj je bolje da ne razbija tanjire da bi sačuvala nečiji monopol, i država bi mogla da omasti brk.