Vreme je na vašoj (početnoj) strani

Pre dvadeset godina na ovaj dan Srbija je bila u SFRJ, još jednopartijska sa Savezom komunista na čelu, a „Vreme“ je bilo pokušaj da se odupre narastajućem medijskom jednoumlju. Možda to danas rogobatno zvuči (zvučalo je tako i onda), ali danas to gledamo iz informativno komforne pozicije. U ono vreme vesti su stizale sa zakašnjenjem od barem nekoliko sati i relativno filtrirane. Ne mislim pritom samo na onu negativnu filtraciju, na ono što neko negde nije želeo da saznate. Mislim i na to da niste mogli ni lako ni jeftino da doznate kakvo će biti vreme narednih dana u severnoj Holandiji, gde vas je službeni put upravo usmerio.

To govori o okolnostima kakve su bile u trenutku kada je objavljen prvi broj „Vremena“ i o tome koliko je tada novinarski posao bio drugačiji nego danas. Dva programa televizije, nekoliko radio-programa, četiri nacionalna dnevna lista iz Srbije i nešto revijalne štampe. Ko je hteo da bude informisan, išao je na kiosk, mada ni kafana nije bila loša alternativa. U to vreme tamo su blogovali srpski novinari, samo što nisu imali kompjutere, pa su radili usmeno. Neki od tih blogova su strimovani i arhivirani, samo što je jedina publika bila (kaže legenda) Državna bezbednost. Ali suština je ista, tamo se objavljivalo ono što iz nekog razloga nije moglo da se stavi u novine.

Ukratko rečeno, operisali smo sa manje informacija, a živelo se od analize i pretpostavki. Distribucija je bila ključni problem. Teško je bilo dostaviti informaciju do krajnjeg korisnika, ako ona nije bila po volji vlasti. Denial of Service nije bila česta pojava, ali je bila efikasna.

„Vreme“ je nastalo iste godine kada je na internetu počeo da se koristi veb i kada je lansiran hipertekst. Ako je suština interneta masovnost i ako uzmemo da je rođen onda kada je postao svima pristupačan, onda su „Vreme“ i internet vršnjaci.

Zahvaljujući internetu proizvod koji držite u rukama ili trenutno gledate na ekranu bitno se promenio od načina na koji nastaje pa do načina kako stiže do vas. Već u drugoj polovini devedesetih, kada smo omasovili imejl u redakciji, više nije bilo opravdanja da neki tekst kasni, nebitno iz koje zabiti se šalje. U isto vreme nastao je i veb-sajt „Vremena“ tako da je ceo svet postao tržište.

Ali i informacije iz celog sveta postale su lako dostupne čitaocima, tako da ih je kiosk kao mesto gde su se vesti i analize kupovale sve manje zanimao. To je stvorilo čudan osećaj – toliko vesti i informacija dobijamo da smo postali protočni bojleri koji sve teže razlikuju bitno od nebitnog, ali zahtevaju konstantan i ogroman dotok. Što je najveći problem današnjih medija. Više nije teško dostaviti informaciju čitaocu, ali je teško osvojiti njegovu pažnju. Jer se njemu čini da u novinama nema ničega, svi pišu isto pa ih niti kupuje niti čita na internetu, a informisanje brka sa komuniciranjem.

U takvom nemilosrdnom okruženju magazini poput „Vremena“ ne bore se više sa štamparijama niti sa distribucijom, rok za pisanje je skraćen na „odmah“, a tiraž se sve više meri junik juzerima, što je ironija za redakciju poznatu po tome što je prva pisala o tome šta se stvarno zbiva u Juniku. „Vreme“ se danas bori sa sopstvenim čitaocima, nastojeći da ih navede da misle umesto da prate. Što, kada malo razmislite, nije mnogo drugačije nego pre dvadeset godina, mada se u međuvremenu dogodila čitava tehnološka revolucija.

Prema tome, ne znam kako će internet izgledati za deset godina (ma ni za tri, kako stvari stoje), ali znam kako će izgledati „Vreme“. Stavite li neku paru na ovu prognozu, možda se nećete obogatiti, ali nećete ni izgubiti, to vam je sigurica.