Foto: iz privatne arhive
„Danas vrednoća i marljivost nisu na ceni, pa se Česi vraćaju u maticu, i to masovno, kao što su se nekad i doseljavali. Paradoksalno ili ne, u matici ti ljudi pate za zavičajem koji je u međuvremenu za njih postala Bela Crkva“
Ove nedelje se u Beogradu održava 15. Beldoks, Međunarodni festival dokumentarnog filma. Na primeru više od sto filmova iz celog sveta, posvećen je smelim, autentičnim i kreativnim filmovima koji podstiču na razmišljanje, zbližavaju ljude i inspirišu ih da veruju u promene.
Jedan od takvih prikazan je sinoć u programu Posebne projekcije, Pod našim prozorima, dugometražno-dokumentarni film u režiji Slobodanke Radun i Vladislave Vojnović, koja je i autor scenarija. Pod našim prozorima je priča o južnobanatskim Česima koji su se pre 200 godina doselili u Srbiju, a sad se vraćaju u maticu.
Vladislava Vojnović film opisuje kao ličnu priču o Beloj Crkvi u kojoj je rođena i u kojoj živi većina češke manjine, i kaže da je „to svet koji nezaustavljivo nestaje.“
„Kad su se doseljavali u ove krajeve u XIX veku, nije to bila Srbija. Bio je to južni deo Ugarske, nešto lakši za život nego planinski predeli iz kojih su dolazili. Bela Crkva je bila uređen, multinacionalni i multikonfesionalni grad u pitomoj kotlini na obroncima Karpata, u kome su Česi videli mogućnost prosperiteta i bolju budućnost za potomke. Većina stanovnika je bila nemačka, ali su elitu činili i Jevreji, Srbi, Cincari, a posle 1918. i beli Rusi. Rad se cenio, a Česi su bili, kao što su i ostali, vredni i marljivi, dakle cenjeni“ objašnjava Vladislava Vojnović.
Danas, vrednoća i marljivost nisu na ceni, kaže, „pa se Česi vraćaju u maticu, i to masovno, kao što su se nekad i doseljavali. Tamo rade mnogo više, a čini se da imaju manje slobodnog vremena. Paradoksalno ili ne, u matici ti ljudi pate za zavičajem koji je u međuvremenu za njih postala Bela Crkva“.
Jedna od njihovih upečatljivih rečenica u filmu glasi: „Bela Crkva je prelep grad koji više nije tu.“
Vladislava Vojnović u njoj vidi da je „zaboravnost i nemanje osećanja za tradiciju ono što briše sve. Prelepe štukature na fasadama ravnaju se, kibic-fensteri zamenjuju se aluminijumom i plastikom, selo se snabdeva u Lidlu, stari zanati se gase, a opšte mesto kulture postaju rijalitiji i jeftine TV-serije. Nije čak ni reč o ideologiji, pa da kažemo da narod K und K tradiciju ne oseća kao svoju, ne, reč je samo o neznanju i tuposti koji su dobili legitimitet.“
Čehe iz Bele Crkve Vojnović opisuje kao „oličenje očuvanosti strukture jednog smislenijeg vremena i načina postojanja. Bez obzira na lične istorije, na socijalne slojeve iz kojih dolaze i na nivo formalnog obrazovanja, ti ljudi koji su najčešće zanatlije i poljoprivrednici, uvek su tačni i pedantni, uvek s kućnim vaspitanjem koje iz njih prosijava, većina je muzički obrazovana. Njih nije dotakao proces lokalnog i globalnog uprostačenja, a nešto od toga preneli su i na potomke. Na licima starih Čehinja i Čeha može se videti starinska kultivisana marljivost. Ta dirljiva pristojnost krotkih i vrednih.“
Godinama unazad, belocrkvanski Česi se vraćaju u zemlju odakle su došli. Do pre 15 godina, Bela Crkva je imala 12.000 stanovnika a sad ima samo 4.000 i jedna je od najnerazvijenijih opština Vojvodine.
„I niko ništa ne čini da ti Česi ostanu, ali zato čine da iz Bele Crkve odu i Srbi i svi ostali“ kaže Vojnović i navodi primer iz filma, šustera koji od 1900. godine ima obućarsku radnju na istom mestu. „Umesto da od njegove radnje naprave muzej starog zanata, umesto da mu pomažu da što duže traje, nadležni ga opterećuju raznim nametima i pravilima.“
Stanovnici Bele Crkve neće videti film Pod našim prozorima u svom mestu, iako priča o njima i iako oni u njemu glume. Nema gde: bioskop je pretvoren u kineski tržni centar, a pozorište, današnji Kulturni centar, prokišnjava.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Policija u opremi za razbijanje demonstracija odgurala je građane koji su pokušavali da spreče specijalno vozilo da ispred zgrade Banovine u Novom Sadu ukloni autobus Milomira Jaćimovića, koji mu je ranije danas vraćen. Nakon toga Jaćimovićev maloletni sin je najavio da ponovo počinje štrajk glađu
RTS je javio da su maskirani Albanci u Kopnenoj zoni bezbednosti pucali na srpske vojnike. Ogroman bezbednosni propust, ili još jedna loše režirana predstava za javnost?
Dijana Hrka, majka Stefana Hrke koji je stradao u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, saopštila je na konferenciji za medije da nakon 16 dana prekida štrajk glađu
Dijana Hrka je za ponedeljak u 17 časova pozvala studente, srednjoškolce, radnike, zborove, građane na dogovor. „Ne idem nigde odavde, zovem vas sve na dogovor bez razilaženja“, poručila je Hrka koja je ušla u šesnaesti dan štrajka glađu
Generalštab je još jedan ispit iz poznavanja uređenog građanskog društva. Ispit otpora ideologiji „profit je važniji od ljudskih života“ – poručuju građanima Ratni i vojni veterani Srbije
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
