Radmila Premag bila je lepotica ako je suditi po fotografiji koja se pojavila na internetu, na kojoj joj vetar mrsi kosu dok ona stoji u kabrioletu. Mnogo je poznatija kao inspiracija Juri Stubliću za pesmu Srce na cesti, koja potvrđuje da je mlada Radmila ili Rada volela brzu vožnju i, možda, tako i stradala. Jer na internetu, sem te slike, nema nikakvih drugih podataka o njenom postojanju. Doduše, u pesmi je stradao i Jura, a eno ga živog, zdravog i raspevanog.
Naravno, Rada je izmišljena kako bi se neki od šaljivdžija na Tviteru poigrao stihom “vozio sam prema gradu” pretvorivši ga u “vozio sam Premag Radu”. I zabava je mogla da počne. U takvim situacijama tviteraši se dele na one koji prihvate foru i krenu i sami da dolivaju, mrtvo ozbiljnim tonom kako i mora da bude u ovakvim situacijama. Mnogo gore je sa onom drugom grupom koja prostodušno poveruje da je celi život pesmu razumela pogrešno i zahvaljuju se što im je konačno neko “objasnio”.
Internet se zatrpava satirom i poigravanjima sa činjenicama, sve to je, kao u nekoj kanalizaciji, pomešano sa zdravim i tačnim informacijama. Ponekad je teško razlikovati kada se neko zafrkava, a kada je ozbiljan, istina deluje kao sprdnja, a sprdnja kao istina. Ako bi došlo do neke kataklizme koja bi uništila većinu naših digitalnih arhiva, pomislite kako bi neki budući istraživači rekonstruisali ovu epohu, presrećni što su uspeli da dešifruju naše binarne, bizarne zapise.
Možda takva kataklizma nije neophodna, dovoljno je da obrazovanje malo posrne i da budući istraživači arhivama pristupe sa malo više naivnosti. Glupost overena u naučnom radu postaje činjenica vredna citiranja. U nedostatku živih svedoka da ukažu na laž, ona će se, tako dokumentovana, polako transformisati u istinu za sva vremena. Zato je neophodno smesta je demantovati, s punom ozbiljnošću, kako buduće generacije ne bi imale utisak da su u ovo vreme živeli sve sami idioti.
Ako mislite da ste dovoljno pronicljivi i da tako nešto vama, recimo, ne može da se desi, evo zgodnog kontra primera. Usred halabuke o konačnom preuzimanju Tvitera od strane Ilona Maska, pred okupljenim, iskusnim novinarima pojavila su se dva momka sa kutijama u rukama, navodno, prethodnica stotina softveraša otpuštenih iz Tvitera. Novinari su poleteli da o tome izveste, na televiziji i na samom Tviteru, da bi se ispostavilo kako se radi o šaljivdžijama čija su prezimena bila asocijacija na tviter štosove. Naime, jedan se prezivao Ligma, što nije pravo prezime već gejmerska fonetska transkripcija izraza “lick my…” Novinarima bez ikakvog znanja o slengu to, naravno, nije bilo neobično, ali su se zato gejmeri valjali od smeha. Par dana kasnije zaista su krenuli otkazi pa više nikome nije bilo smešno.
U svojoj, krajnje nerazumljivoj bici za uspostavljanje reda i istrebljenje botova na Tviteru, Ilon Mask zahteva da svaki nalog koji nekoga parodira mora jasno da bude označen. S jedne strane, to je ubijanje svake ideje o komediji koja često nastaje upravo na toj granici istine i zablude. S druge strane, u situaciji kada zabluda preti da postane istina, možda nam je bolje bez komedije jer posledice obično bivaju vrlo ozbiljne.
