Evo je opet, reći će jedni, ne bez panike u glasu. Nije nikuda ni odlazila, repliciraće drugi, tonom sveznalca. Ma, nije je nikada ni bilo, uzvratiće treći, koji nikome i ničemu ne veruju, osim vlastitoj pameti, što je tek teška praznoverica. A ja, usred svega toga, razmišljam o dramskoj književnosti…
Ima u odličnom dokumentarcu o Arturu Mileru, koji je režirala njegova ćerka, jedna sjajna, uistinu na onaj zen način prosvetljujuća rečenica o pisanju; kaže, dakle, veliki dramatičar: „Drama se ne dovršava, drama se napušta.“
Književno delo je, hoće pisac da kaže, po naravi svojoj nesavršeno, te samim tim iz ugla pisca nezavršivo: ako čekaš da dovršiš dramu (roman, priču etc.) tako što ćeš shvatiti da je ama baš svako slovo na svom mestu i da baš ništa ne nedostaje niti je suvišak, sva je prilika da ćeš pisati do smrti, i nikada nećeš staviti Veliku Tačku. Pošto to u stvarnosti tako ipak ne može da funkcioniše, podseća nas Miler, nužno je preseći i dramu u nekom trenutku „napustiti“. Naravno da to nije bilo koji trenutak; samo istinski pisac zna da prepozna onaj pravi čas.
U redu, ali gde je analogija? Korona virus nije umetničko niti uopšte ljudsko delo. U najboljem slučaju, čak i kad bi zaverolozi bili u pravu, proizveli smo je „v sodelovanju z naravo“. Tačno, ali nije bitno. Mada sam nije fikcionalan, virus korona je – po načinu na koji preoblikuje ljudsko društvo – već u ovom trenutku dobrim delom podložniji zakonima fikcije nego bilo čega drugog, kamoli epidemiologije.
Okej, hajde da ovo malo konkretizujemo. Evo se ispostavilo da je čak i Novak Đoković, famozni Nole Nacionale, „pozitivan na koronu“, mada mu je, hvala bogu, sasvim dobro, ne oseća nikakve simptome. Kao ni ekipa tenisera i netenisera oko njega, koliko se dade videti. Kako god da se The Nole zarazio, jedno je sigurno: to mu se ne bi dogodilo da je mirno čučao kod kuće do kraja sveta i vremena, ili bar dotle dok mu neko nadležan ne obznani, sa carskog prestola svog Stručnog Autoriteta, da je opasnost pouzdano, potpuno i zauvek prošla. Što se, doduše, po svoj prilici neće dogoditi nikada, ili će se dogoditi onda kad to više ne bude važno. Zato što bi za to trebalo ili da narečeni virus nestane sam od sebe, a on odbija do to učini, ili da dobijemo pouzdanu i svima dostupnu vakcinu, što ne samo da je relativno daleka, nego je i neizvesna budućnost: može se desiti da je nikada ne bude.
Šta sve ovo znači za naše živote? Korona je, razume se, i dalje tu, nije ni bilo realno da bude drugačije. S druge strane, njena je „narav“ kontekstualno izmenjena: sve je manje štete koju može da napravi ogromnoj većini od onog delića stanovništva koje zarazi. Dakle, ko zamrznut u martovskim Idama čeka da korona „nestane“ pa da tek onda nastavimo s tzv. normalnim životom, taj živi u iluziji, čeka Godoa.
Eto nam ovde onog arturmilerovskog motiva. Korona-paničari, a oni zapravo i dalje drže apsolutno većinski udeo u i lokalnom i u globalnom narativu o koroni, s gađenjem svojstvenim puritancima odbijaju da prihvate osnovni Milerov poučak: korona-dramu je već nužno, ili će sasvim uskoro biti nužno, u nekom trenutku napustiti. Bez obzira na to što nije završena? Pa naravno, jer je po naravi nezavršiva. Takve pošasti umeju da potraju. Uostalom, život je po sebi prilično rizična pojava, i ako i nestane jedna opasnost, ubrzo se pojavi druga, i šta ćemo onda? Misliti da možeš proživeti život i zavarati smrt džedžeći u nekom pustinjačkom zaklonu idiotski ufačlovan u kvazihiruršku (jer nisi hirurg!) feredžu kao znamen poraza i predaje kumirima medicinskog sujeverja, teška je zabluda i muka duhu.
Đoković je, dakle, na svoj način i iz svog ugla, pokušao da korona-dramu milerovski napusti. Da obznani da život mora da ide dalje, a da ovo što smo imali prethodnih meseci nije život i da nikada ne smemo pristati da to definišemo kao život – bez obzira što, jel’de, nije ni smrt. Rekao bih da i mnogi od nas, u našim malim i anonimnim životima, činimo to isto. Da li je to bio hibris? Možda, ali ne bih trčao pred rudo sa zaključcima. Zar je uopšte bilo alternative?
Razume se da će se sada na njega stuštiti lokalna, regionalna i globalna kuka i motika. Pravednici i dušebrižnici će se ljutiti na njega kao što se ljute i na nas, male i anonimne građane, koji bismo da živuckamo svoje živote, da se družimo – čak i da se dodirujemo i ljubimo, jebote! – da sedimo u kafani, da idemo u pozorište (neće nam dati, bez brige), da se, generalno, ponašamo sasvim nesterilno. Zašto? Zato što nam arturmilerovski poriv govori da je ovo dobar trenutak da tu dramu napustimo – mada smo svesni da nije sasvim okončana, i da još dugo to neće biti. Ali, mi smo ipak autori i vlasnici vlastitih života i „drama“. Bez obzira šta o tome mislile ovdašnje ili neke druge vlasti (kojima korona panika politički sasvim odgovara), medijski propovednici, nadobudni potpukovnički Krizni Štabovi koji bi iznova da nas prisilno uniformišu barem po autobusima (mada, nota bene, niko nikada nije dokazao da se bilo ko zarazio u javnom prevozu, kao ni u prodavnici!) i ostali kojima je proletos bilo tako lepo. A šta ćemo ako Novak i ekipa, kao i velika većina klinaca koje ovih dana ganjaju i „koronišu“ po studentskim domovima u Srbiji (ne bi li se održao virus straha), prođu asimptomatski? Ništa, to će samo potvrditi suštinski fikcionalnu narav aktuelnog korona-narativa. I zato, ne dajte da drugi ispisuju vašu priču ili dramu; vi ste Artur Miler svog života i zdravlja.
