Represivni režim konačno je, posle sedam meseci, pokazao svoje pravo, staro i autentično lice. Gola sila, veštački izazvana uz pomoć vozila hitne pomoći, laži direktora policije, razbijene glave mirnih građana, hapšenja… To su dešavanja koja su obeležila jučerašnji dan. To je ono protiv čega se ovo društvo bori. Društvo koje je isturilo mlade u prve redove i sad im meri svaku reč i svaki potez, zaboravljajući šta je sa druge strane.
Postoji li stvarno podela
Mi, kao društvo, možemo sad da štopujemo vreme govornicima i žalimo se kako su govori dosadni. Niko nam ne brani, ali da li je to korisno i kakvo dobro proizvodi? Možemo i da zameramo studentima da su previše desno, da je izbor govornika bio sporan, da je narušen princip “ideološkog minimuma”… I tu čak možemo da budemo u pravu. Ali, pre nego što zaključimo da smo u pravu, moramo i da se zapitamo šta imamo od toga. Takođe, biti u pravu oko jednog detalja, može da znači da smo u krivu kad je reč o celoj slici.
Šira slika (mada ni to nije cela) je sledeća: studenti su protest zakazali na Vidovdan i rešili da do kraja iskoriste simboliku tog praznika, kosovskog mita i nacionalne svesti. To su sve pojmovi ovoj autorki prilično daleki, ali ne i neprijateljski.
Pitanje za razmišljanje je: zašto smo zaboravili biciklanje do Strazbura, maraton do Brisela, jedinstvo sa studentima Državnog univerziteta u Novom Pazaru… Zašto nismo slušali studentkinju DUNP-a Eminu Spahić, koja je pre samo nedelju dana u Utisku nedelje rekla da Vidovdan za nju nema simboliku kakvu ima za većinski narod u Srbiji, ali da sada očekuje da ovaj datum dobije širu društvenu simboliku?
Takođe, još veće pitanje jeste: da li mi zaista pričamo o dve nepomirljive ideologije? Šta ako ova generacija predvodnika i predvodnica bunta ima novo čitanje naših starih podela, šta ako su ih pomirili, a mi nismo primetili?
Kako stoje stvari
Hajde da stanemo sad sa pitanjima i da pogledamo malo odgovore, to jest, ono oko čega nema dileme. A dileme nema oko toga da je u subotu protiv studenata represivni režim upotrebio golu silu, tako što je veštački izazvao povod da policija počne da ih tuče.
Videli smo snimak: vozilo Hitne pomoći hoće da prođe. Demonstranti ga propuštaju, ali ne i kordon. Umesto da propusti vozilo, policija počinje divljački da mlati potpuno mirne ljude. Tako je počelo.
Videli smo i direktora policije Dragana Vasiljevića kako, izvinjavamo se ako nekom smeta izraz, laže. Bezočno je lagao da demonstranti nisu hteli da propuste Hitnu pomoć, kao i da policija nije upotrebila “hemijska sredstva” protiv naroda.
I nemojmo se gubiti u detaljima tipa “studenti su skinuli prsluke i ostavili nas same”, jer su studenti ostali tu, dobili pendreke, nagutali se suzavca… Ovo skidanje prsluka od sinoć nije ono od 15. marta. Sinoć je skidanje redarskih prsluka bio simbolički čin izjednačavanja sa građanima. Skidanjem prsluka, poručili su nam: sad više nismo “studenti i narod”, sad smo svi jednaki, zajedno.
Nasleđe Vidovdanskog protesta
Ako je nešto posle protesta 28. juna jasno, to je – nema više tri strane: vlast-studenti-građani. Ostale su dve: građani pobunjeni protiv pomahnitale vlasti i vlast, odnosno jedan čovek koji je izveo Žandarmeriju da brani jedan park. To je najvažnije i to ne smemo da zaboravimo: od imperije Aleksandra Vučića ostao je samo ćacilend, sa nekoliko stotina lojalista.
To je sinoć branio, zbog toga je sinoć mlade ljude tukla policija. Kome smeta Milo Lompar kao govornik, nek se samo seti: 28. juna 2025. godine pod pendrecima su krvarile glave jer je Aleksandar Vučić “branio” zapišani, smrdljivi vašar u koji je pretvorio Pionirski park.
Kome smeta generalni ton u kom se odvijao jučerašnji protest “Vidimo se na Vidovdan”, nek se seti: nemamo druge studente koji će vam se više svideti. Ovo je jedina prilika da se oslobodimo represivnog režima, druge biti neće.
